Српски сион

Стр. 2.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 1.

Наука та, колико је узвишена и светла, толико је кратка и проста, да ју сваки лако разумети, дакле јој и лако следовати може. » Она нас упућује, да љубимо Бога пре и преко свега, да му се клањамо духом и истином, и да заповеди његове тачно и савесно вршимо; а у ногледу ближњих, па и нас самих, свуда и свагда да нам лебди пред очима, и да нам буде правац: љубав и милост, истина и правда! То је она лествица, на којој се човек к небу уздићи и Вогу приближити може; то је оно спасоиосно знамењс, и оно неодољиво оружје, са којим је Хришћанство заблуде старог века нобедило, и целом друштву иов, етички значај, нову, идеалну садржину, и нов пикаквим ниским земаљским теретом неспречени полет к своме опредељењу, а то је: к своме усавршењу и напретку, извојевало ! Све што имамо, све што знамо, све што устројисмо и уредисмо, сво то имамо хришћанској вери, хришћанском духу да благодаримо. Вера је та, као што сви знамо, спасоносно упливисала, и упливисаће и од сад на све људе и народе, који се је са чистим срцем и са целом душом пригрлили, или је у будуће пригрле; а на против, сви људи и народи, који је не примише, или ако је привидно и примише, ње се не држе строго и савесно у сваком тренутку, у свакој прилици живота свог, ти људи и народи падали су и иадаће увек из једне беде у другу, док се не упропасте. За прву тврдњу имамо непобитних доказа у повесници развитка човечијег од времена рођења Снаситељевог; а за другу тврдњу пружа нам доказа данашње стање целог друштва нашег. Ко год прати појаве и јавног п приватног живота, приметиће, да у целом друштву данашњем влада опште незадовољство са свиме, што постоји; опште мало душије; ошита зебња од иДућег дана и општа сумња у будућност. То су следи нехришћанског духа и правца, који данас влада, и којим су данас сви редом идеали и све редом уста-

нове, на којима је данашње друштво основано, потрешене п подкопане. Рушење свега, што нам је до сад свето и светло било, то је обележје намшх дана! Вера, и то хришћанска вера, и на њој основани морал, тај највипти идеал свију векова, са свију се страна, где у суштини својој, где у основним начелима, омаловажава и напада, и то не само нриватно и од појединих, што је и до сад бивало, него јавно, и устмено и писмено ; од читавих по целом свету распрострањених и тајиим везама тесно скопчаних задруга, којимаје једина цељ, да привидно нроповедујући хуманитет, у самој ствари све што је верско и црквено, систематично обарају; а на послетку нападају се поједине верске и црквеие установе, већ и у неким државама јавно у највишим законодавним телима. А чим мисле веру ту да замену ? Какав други мелем мисле и могу ојађено.ј и очајавајућој дупга човековој да пруже ? Науком можда? Али ето свака струка науке, изузимајући једино такозвану ексактну — природну — исто се тако омаловажава и у сумњу доводи, као и вера ? Данас филозоф исто тако мало одушевљених приврженика налази, као и проповедник слова Божијег. Те исте лоше среће је данас и државник. историчар, и државии економ, свима се њима довикује, да им се наука преживела, а статиетичару се поругљиво каже: да је статистика: лаж у цифрама! А природна наука, то је хладан без срца и осећаја рачун, који може да зида и подиже зграде и справе најдивније и најчудноватије, али не може, а и не иде на то, да згреје душу нити можв да јој пружи ни утехе ни надежде, него на жалост, по самој ирироди својој, лако даје иовода и прилике, да се развије себичност и саможивост, до крајности; до безумља! Уз њу се уздигао и по целом свету раширио метеријалистички правац, који само оно цени н уважава, што се измерити и избројати даје, а све друго одба цује и презире. Том је правцу положила токорсе научни темељ новија природњачка школа,