Српски сион

Стр. 18.

Бр. 2.

Није ли нам живот наш и здравље понајпрва и понајмшшја мидошта, што ју добивамо од Бога, па како примају, како чувају и поштивају многи и многи од нас ту прву, ту најмилију милошту Божију? Примају ладно, чувају слабо, и поштивају скоро никако. Не игра л' се многи и многи од нас са животом својим и здрављем ,;ао са каковом играчком, од колијевке па до гроба свога, и да није Бога, који нас чува, многи би по сто пута изгубио живот, само кад би се могло мријети по више пута, а не само једанпут. Морамо управо да се чудимо, одкуда многи и многи и да трају, колико трају, кад помислимо, шта све не раде на штету живота свога и здравља Како само безобзирце наваљују на здравље своје одма у младости својој. Још се нису право ни развили ни дошли до снаге, а они већ руше здравље своје на силу, подсјецају живот свој у корјену. Кад би требало да се понајбоље чувају и развијају, а они се понајвише затиру и упропашћују. А не раде боље ни посље у старијима годинама својима, према оној народној : ..Каква младосш, таква и сшаросш, каква сјешва, шаква и жешва. и А што је најчудноватије. ти људи трују живот свој и здравље, а овамо се изговарају, да оии тако чине тобоже ради живота и здравља свога. Тако ће изјелице и пијанице да се изговарају, да једу толико и пију само „ради окрјепе и здравља" свога. ЈБенивци и немарљивци и они ће казати, да се чувају од посла и бриге „здравља ради " свога, а исто тако изговараће се на здравље и на бригу за живот и сви мекушци и плашљивци. Сви ће да се изговарају, да живе тако и раде само ради здравља душе своје и тијела, и тешко је доказати свима тима, да немају право, а још је теже сломити их, да другачије живе и раде. Са тијелом нашим добили смо од Бога као милошту и душу нашу. Па како примају л.еки и њеки ту милошту Божију, како ју чувају, како ју поштивају? Горе још, него што раде то са тијелом својим. За тијело се још њекако брину, али душе слабо се сјећају, као да она не

би требала ни његе ни ране никакове. Душа, као што је куд и камо вреднија од тијела, тако и заслужује она куд и камо веће и бриге и његе него ли тијело наше. Она је изашла од Бога, и као такова тежи она увијек к Богу, и док је*у нама, ми смо дужни што чешће и дуже бити с њоме код Бога и с Богом. Она је дошла од Бога к нама чиста и света, и док је у нама, ми смо дужии чувати је од сваке нечисти и гријоте и предати ју на самрти чисту и свету Богу, као што смо ју и добили. Она је бесмртна, и ми смо дужни док је она у нама, ићи увијек за тим, да добрим животом и праведнима дјелима нашима сачувамо њезину бесмртност, Небу и Богу, коме смо одговорни за то овога свијета и онога. Па ко.ја су то мјеста, гдје се састајемо Ми с Богом и учимо, како се животом и дјелима долази до Неба и Бога и завређује бесмртност овога свијета и онога? < Та су мјеста понајприје и понајвише прква и школа, гдје се понајлакше састајемо с 1>огом, и учимо еветињи, добротињи, честитости, бесмртности. Па како полазе њеки и њеки та света, та Божија мјеста? Не полазе ни издалека онако, како би требало да полазе. Бивао сам у њекима мјестима нашима управо о Храму, а у цркви њих само њеколико. А да гдје су, кад у цркви нису, ни о слави њеној? Или су остали код куће без оправдана узрока, или су ходали по вашару без икакове иужде, или се забавили другим чиме, само у цркви нису били, нити се Богу помолили. А као што се црква слабо полази, тако се полази слабо и школа. Многи и многи не би слали дјеце своје ни у мале, у основне школе, да не морају и не би жалили дати много шта, само кад би могди да изваде дјецу своју из школе. Сами нису ишли у школу радо, па не маре ни да им дјеца у школу иду. Такови људи не маре у опште за књигу, за науку, и за то се баве радије са свачим другим, него ли са књигом, са науком, са чувањем и умножавањем душевних и духовних добара, која имамо од Бога. А то није опет ништа друго, него непримање и