Српски сион

Б р . 2.

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 19.

непоштивање Божијега дара, духа и душе наше. Милостиви Бог дао је људима земљу и све што је на земљи у води, у зраку, да земљу раде и буду господари од свега, а земља људе да рани и све да служи нама, све да весели нас и радује. Да весели нас и радује кад ходимо по кући нашој и видимо све у своме реду, све пуно, здраво и живо. Да весели нас и радује кад изађемо у поља наша, на ливаде, у ограде и у винограде и видимо, како све успјева и наиредује, како милост Божија стоструко награђује труд наш и рад. Да се радујемо и веселимо, и кад изађемо у село наше међу своје и иоразговоримо се с њима, као са својима о добру и напретку, о нужди и потреби својој и њиховој. Но да ли бива тако данас код свију нас? Не бива. Многи и многи није послушао ријечи Божије и није радио, није чувао, није управљао ни кућом ни земљом, ни другом имовином својом онако, како је добро, и како хоће и заповиједа то сам Бог. И шта се онда збило? Све се одузело од такових злих и немарних људи и предало другима. Пролазио сав кроз њека мјеста нашега владичанства, и гледао тужним срцем пропале у њима толике куће наше, расељене толике душе наше, ожалошћен толики народ наш. А зашто ? За то што се није слушала Божија, и што се бјежало од посла; за то што се није слушала Божија, и што се није бринуло ни за своје ни за опште добро; за то што се није слушала Божија, и многи није господарио срцу своме, а ни онима, над којима су постављени за господаре, да се брину за њих, и да владају над њима по закону Божијем и људском. И од такових злих, немарних и несавјестних господара одузима се посље, по Божијем допуштењу власт, одузима добро и благо свако и предаје другима. Но са злима и немарнима страдају доста нута и добре и брижне душе; страдају и они, који нису криви, шта више, који су можда противни били таковоме господарењу, али гријехе старијих својих морају доста пута да откајавају и млађи њихови, морају и они

да се растају са кућама отаца својих и дједова, и да остављају и земљу и насаде и све што су требали да наслиједе и они, као што су наслиједили то и старији њихови од својих отаца и дједова. И такови зли госнодари огрешавају се и о Бога и о нотомство своје и о све оне, с којима стоје у заједници каковој и нријатељству, и за то сачувај Боже свакога од такова тешка гријеха, од такове одговорности и пред Богом и пред људима. Но највећу од свију милошта послао је Бог на данашњи дан, Сина свога, да смрћу Својом удовољи правди Божијој за гријехе наше, и научи нас, како ћемо се сачувати од гријеха и постати и ми синови Божји и насљедници. Па како примају људи, како слушају науку Христову? Не раде ни то сви онако, како би морали да раде за властиту срећу своју и блаженство, јер Христос је учио, да љубимо један другога, да мрашшамо један другоме да не штадамо један на другога. Па да ли заиста радимо тако сви ми, који се зовемо Хришћани, или барем они, који смо једнога имена и племена, једнога знамења црквенога синови? Не радимо! Колико има рођене браће, која се мрзе да не може бити горе, завиде један другоме, прогони један другога као да су највећи душмани, а да не спомињемо мржње, злобе, зависти и прогонства људи, који не стоје тако у роду, него су друге и вјере и крви, другога мишљења, живота и владања. Колико имаду с нама посла судови мали, већи и највећи само за то, што не праштамо један другоме увреда, које би морали но науци Христовој да праштамо не једанпут, него до седамдесет пута седам у једноме дану, а ми, мјесто да праштамо брату, и да се миримо с њиме, а но томе и са Богом, а ми тражимо судове да нас они мире. Но добро, ако нас и судови измире, али доста пута мјесто да се измиримо ма и иред судом, а ми се још више завадимо, и тако изгубимо не само оно, о што смо се парбили, него изгубимо и брата нашега, знанца и пријатеља можда за навијек. Нападамо један на другога на све мо-