Српски сион

Бр. 2.

„СРИСКИ СИОН."

Стр . 21.

ште, нити у појединим његовим установама. Тако и јесте. Искуство доказује неоспориво, да усиех, по буди којој работи људској, зависи испред свега од свесног уважавања стварних прилика и њихових неминовних последида. Други, и не мањеважан услов, за успех лежиусталном и одлучном радуу одабраном правцу. Што ми ово потакосмо, и то баш сада и на овом месту? 0 За то што се на конкретном примеру поново доказало, да ми Срби за наук искуства немамо ни уха ни очију. У чему се то посведочило? У ствари, која се нас свију подједнако тиче, око које смо сви звани порадити, само што је баш у овоме, у раду, на делу, мало ода-браних. По среди је наша српска вероисповедна народна школа, и њеном обезбеђењу иротив сваке опасности намењени фонд св. Саве. Нећемо да говоримо о значају српске вероисповедне народне школе по Српство и православље у опште, а посебице по наш народ овде и баш у садашњим приликама. То би значило излазити са свећом на сунце. Коме иролетњи проглас наше највише власти школске и у томе није очи отворио, тај ће остати слеп до века, јер просто не ће ништа да види. Друго је, о чему ми овде хоћемо да проговоримо без околиша, како то светиња ствари потражује безусловно. Мислимо одзив наших народних слојева, а испред свију народне интелигенције на пролетњи вапај нар. цркв. Школског Савета у ствари потпоре по св. патријарху Георгију заснованога, у добар час, фонда св. Саве. За који дан биће година дана, како је за будућност школе народне забринути архипастир наш нрегао, да својим узоритим делом : обилатим прилогом од десет хиљада форината покаже свакоме, шта му ваља чинити. Па како стојимо данас, након пуне године ? Давно је како је песник народни пророчким гласом завапио: .Дижите школе, деца вас моле, „Јер биће дана, ал' неће среће, „И биће људи, ал Срба неће." Од тада слушала се ова тужаљка стотинама пута, по разним јавним састанцима, али је обично на томе, при декламовању, и остајало од год до год све до дана данашњега.

Безброј пута слушали смо изреке: „Чија школа, оног и будућност"; онда: „У школе уложен капитал носи најбољу камату"; даље: „Школа је врбло народне образованости и културе" итд. итд. Пу кад год је од речи требало приступити делу, кад год је лепе изреке ваљало материјалном жртвом поткрепити, тада су мал' да не редовно замуцала па и посве занемила она уста, која се иначе преливаху звучним родољубивим саветима. А она јуначка десница, која се на речи силовито креће, не само од Пеште даж до Црне Горе, него унакрст земнога шара, та је пред материјалном жртвом толико се уздрхтала и тако изнемогла, да не бејаше у стању посегнути ни до својег сопственог џепа! И тако би и остаде све до скора. Певало се, декламовало, саветовало и јадало. док данашњи, по милости Божјој и вољи народној св. патријарх Георгије, узоритим делом својим: осниваљем спасоносног по цркву и народ фонда св. Саве, свима и свакоме не довикну: доста је било певања и кукања, пођите за мојим примером! Па шта би ? Како се очитова наша српска и православна свест, наша савест, наше родољубље, наш самопрегор, чиме се у живој и писаној речи тако често и тако радо хвалишемо ? Како потврдисмо ону по хиљаду пута рецитовану: „Треба хтети, треба смети, „Иак да видиш куд се лети!" па и ону другу: „Кад пзвеени куцне час, „Зови само евонас" како засведочисмо та и слична уверења овде, где се за, име, језик и веру, за тај по речма Тодора Павловића „извор среће, славе и чести" наше од нас траже само материјалне жртве? Ено свему томе огледала несумњива у оном месту Божићњег поздрава архипастирског, где св. патријарх Георгије, с болом у души, очитује дословно: „Но како ми Срби на жалост скоро сваку ствар, па макар та и најбоља била, сасвим олако и равнодушно узимамо; тако је и дирљивим али уједно и очајним слогом написани проглас М. Шк. Савета, као шшо дојакошњи резулшаш ирилога показујв , остао глас вапијућег у пустињи, на грдну срамоту васцелог народа нашег, са чега и нема изгледа, да ће