Српски сион

В р . 5.

ведну школу више; а друго, што су је добили иаши вредни землЈвделци Келепчани. Од нас Срба Суботичана, којих нас има око 2600 душа, иоловина живе на салашима својима. Деца ових или су одрашћивала без икаквог школског васпитања, или еу упућена била у туђим, несриским, салашким школама учити се, — наравно, у сваком другом, само не у свом матерњем, а још мање у православном духу. Тек врло малени број салашке деце, а то су деца наших бољих газда, који имају куће или сроднике своје у вароши, похађају 2—3 године местне сриске школе. Овом приликом пе могу, а да не споменем, да овдашње српске школе, и ако су комуналне, ипак потпуно ноее на себи карактер вероисиоведних школа. Наши вредни и уважени учитељи г. г. Никола Коњевић и Тзура Гојковић, који већ више од 30 година својски делају у школи, исто тако и вредна нам учител>ица гђа Ката пл. Суботићка, свесно појимајући свој узвишени задатак, сопственом вољом и побудом, а из топле им љубави према вери православној, без повреде наставног нлана, прописанога комуналним школама; — не жалећи ни труда ни времена, настојавали су и настојавају да се школе наше изједначе у духу и у успеху са сестрама њиховима — школама вероисноведним. Нека им је за тај њихов труд и узвишено настојавање око напретка наших школа овде изречено оно нризнање, које они обилато уживају како код целог местног грађанства, тако и код нредностављених им школских власти. Но, као што рекох, само деца варошких становника, и малени број салашких газда, у стању беху децу с.воју у варошку нам школу шил.ати. Друга половина наше деце, која живе на салашима, беху без школе, без икакве душевне хране. Ово јадно стање те миле наше дечице беше грдна рана на телу наше сри. цркв. оиштине. Годинама се она већ стара, да нађе средства и начина, да грдну ту рану своју извида. Годинама се купе прилози за школски фонд , да би се срнске школе на салашима иодићи моглс. Нрошла би може бити још која година до остварења тих наших жеља, да се није указала дарежл.ива рука врлога председника наше цркв. општине, благородног г. Миле МнлосављевиЛа. Његова племенита душа увидела је, да ту није доста само лепо говорити, него и лепо творити.

Стр. 45. Његово бодро око нало је нрво наКелебију, где су српски салаши највећма грунисани, и где живи, осим неколико бол,их газда, све сама сиротиња, чијој ће се деци — које за сада има до 60 за школу способне, — осим осталих нредмета, у школи нредавати сада и нол.оделство, воћарство, пчеларство, једном речи, све гране рационалног газдинства. Г. Мила МилосављевиЛ, и ако нема од срца свог норода, али илеменито срце његово чулоје вапај келеиске сирочади : „Дижите школе Деца вас моле" на је иоеинио келепску Српчад, јер је чуо и разумео њихову иесму тугованку: „Скини ми бабо с' чела облаке, Не дај ме бабо у иросијаке" чуо и разумео, велим, па им је молбу њихову и исиунио. У средини њиховој купио је 3 јутра пеековите земље, на којој је о свом трошку саградио велељепно — у швајцарском стилу — школско здање, у вредности иреко 4000 Фор. У том здању је и учитељски стан. Снабдео је школу са свима потребним училима. На два јутра од те земље засадио је ио најновијем начину виноград, лозом најлепших врста. Иешто мање од једног јутра засадио је, као воћњак, са најФинијим калемима. Из свога дивно уређенога кованлука ноклонио је школи 10 ком. пуних ђерзонских кошница; све то, да служи ученицима за нрактично унутство у рационално газдинство. Кад сноменем још и то, да је врли наш добротвор г. М. Милосављевић, својим трудом и и заузимањем, без икаквог новчаног удела наше црквене општине, прибавио на Келебији у корист школе те 9 ланаца ораће земље, са којом је земл>ом, и са још мало новчане припомоћи од стране црквене онштине, осигуран опстанак те школе; питам ја, има ли и једнога свеснога Србина, који неће са мном и са оном усрећеном келепском дечицом, из дубине душе кликнути: Хвала ти, врли добротворе наш, на богатом дару твом; Бог ти дао дуга живота, како би племенити рад твој у корист рода и народа твога продужити могао; имајући пред очима твојима речи Христа Спаситеља нашег: „ Кад учиниете једноме од ове моје браИе, мени учинисте". (Мат. гл 25. стр. 40.) Сам чин освећења извршен је по нрописаном обреду. Освећење извршио је местни свештеник г. Св. Димитријевић уз велико одушевљење ке-

„СРПСКИ СИ0Н."