Српски сион

Стр. 38.

Бр. 3.

страшно ттитање одговарамо?! Не; и сувишан је одговор наш. Имамо ми пред собом одговор, којем нико замерити не може, да је по бабу и по стричевима. Одговор је тај: у нашој дркви, школи и књизи, — каква је данас. Одговор је тај: у тридесет-годишњем уређивању наше автономије, још неуређене. Одговор је тај: у одношајима неке наше интелигенције, и њоме извежбаног народа, према јерарсима својим за ово 200 година и према свештенству, које се не изневерава духу своје цркве. Одговор је тај: у љубави за школу своју, коју је љубав измерио, досад лако, „фонд св. Саве". Одговор је тај: у размирицама нашим, које нам прогледати не дају. Одговор је тај: у несамопрегорењу нашем, у неспособности нашој, да принесемо жртве, буд' материјалне, буд' моралне, бар онда, кад то захтевају очигледни, а најкрупнији интереси наше цркве и народа. Једном речи, одговор је тај: у свему, што код нас и с нами бива, у целини нашој. Ето, колико истине има у слављу нашем ; ето, колико истине има у славопојима и кађењу нашем, светитељским врлинама Првосветитеља српског. Ето, колико истинв има у „љубави" нашој, којом данас: „ускличемо св. Сави". И то је оно, што нас тишти; што у целој слици данашњег душевног расиоложаја у народу нашем; данашње радости, прослављања и

у одушевљења надметању, — не видимо истине, оне истине, која се не доказује снољашњим блеском варљива и сјаја и одушевљаја, него делима, која народе наиретку воде. „К небу главе нодигнимо" ! Ал' не само за то, да хвале песму отпевамо, него да чујемо, са небесних висина, „пред престолом Творца", глас светитељске љубави и опомене: „децо моја! принесит^ ми бар једаред, у овим тужним вашим годинама, дела ваша, која ће ми посведочити: да љубите и чувате цркву и православље, које сам вам у аманет оставио ; која ће Ми посведочити, да вам је школа мила —- као што је мени мила била; да на књигу своју заборавили нисте; да је међу вама мира, слоге и братска споразума; да сте кадри за идеале, које сам вам оставио, а које дивно и заносно речима славите, да сте кадри: много жртвовати, себе прегоревати •'. У шуму данашње радости и весеља не пречујмо глас тај светитељски. Пред блеском данашњих „беседа" и „нрограма", „тоалета" и раскоши многе, пазимо, да нам очи не засену, јер не ћемо видети у свему томе оно, што је — истина, а шшо нам је од највеЛе иотребе, да сазнамо и иршнамо. Уиознајмо ту истину и иризнајмо ју. Пред науком истине те иоклонимо се, иокајмо се и иођимо наиред! Хоћемо ли то, кад тад, учинити? Има нас, који верујемо, да ће томе доћи време. У име те вере: опрости нам, света сени Првосветитељска, што Ти до данас не могосмо пред лице светитељско изнети Срнство дично и сјајно, као што га је Твоја љубав љубила много и силно!

Чак? КОСКрШША (Наставак).

Науку о томе развио је Аиостол у ирвој својој посланици Коринћанима, па ћемо навести она места, која се на ово питање односе и која су јако занимљива и важна за сваког хришћанина. У иетнаестој глави говори св. Апостол: „Јер вам најнре предадох што и примих, да Христос Јмре за грехе наше но писму; и да би уконан и да, уста трећи дан, но писму; н да се јави Кифи* а но том једанаесто-

рици Апостола; а но том га видеше једном више од иет стотина браће, од којих многи живе и сад, а неки и номреше; а но том се јави Јакову, па онда свима Апостолима; а после свију јави се и мени, као неком недоношчету, јер сам ја најмлађи међу Аиостолима, који несам достојан назвати се Апостол, јер гоних цркву Божију. Али ио благодати Божијој јесам што јесам, и благодат његова што је у мени не оста иразна, него се потрудих