Српски сион

бр. 3.

С тр. 37.

друге стране: у школи му сриској и српској књизи. Та снага, коју је, по одредби вечнога Промисла, св Сава у народ српски унео, да није било искушења многих и разних, с којима се Српство борити имало и морало, подигла би српски народ до висина, на којима су и други народи, који дркву као чувариду и васпитниду душе своје, а школу и књигу, као учитеља и бранича уму своме имају. Крај искушења многих и разних, ако се Српство није узвисило високо, али се није ни сурвало у пропаст, као што су неки народи, кое су народи други већ и заборавили. А да није: Цркви хвала, школи част, книзи слава. А на свему хвала и слава светитељу Сави! „ К с / А кда слака честк и поклонен Т ј ," иак „подоваетх Оцб н вћж8 н скатол »8 Д^8," по= доваетх бескрајно милостивом Иромислу вечнога етарања н суда божјега о народу српском!! Јер ваистину, милост и Промисао божји више се стара за. нас, него ми сами. Без милости божје шта би било с нами овакима, какви смо?! То су осећаји и мисли, које нас испуњују на данашњи дан, крај многих других, пред светом и милом успоменом Првосветитеља свога, на доглед чињеница народно-црквеног нам живота, понаособ нашег, у Митрополији Карловачкој. А не можемо, да још неке и не кажемо. * * * Кад нам пред духовне очи изађу све слике данашњега славља у народу нашем; кад саберемо сву радост и душевно миље,' у којем плива цео народ Митрополије Карловачке, и кад премеримо сво одушевлење, којим се данас заталасава душа и срце народнога осеЦја и ионоса, — те кад не би, пред целином свега тога, ништа питали ни испитивали, ми би иотиуно задовољни морали бити, пред таким расположајем духа, свести и поноса срнског, који је у данашњи дан тако нераздвојно снојен и шљубљен с религнјозним осећнјима дивнога нам иравославља. Кад не би иитали и испитивали! Али ми то морамо. Не да реметимо и један акорд раздраганог, данас, срца српског; не да номућујемо и један осећај нравославне душе српске; не за то, да нотамњујемо и једну црту вед-

рине, данас веселога српског чела. Не, него за то, да се истини не уклонимо с пута, да јој у очи сагледамо. Ми смо данас сви весели, раздрагани и поносни успоменом Првосветитеља свога. Ми смо таки од год до године на данашњи дан, векова већ. Разлог томе је не у нама, него у оној исполинској снази, којом покреће и запаљује духове, у народу сваком, успомена на необичну величину генија његових Св. Сава је такав геније народа срнског; још већи него геније, — он му је и Првосветитељ. Успомена на њега електризира Србину српски понос и запаљује душу православну, до усхићења, до одушевљења. Ето, у тој двострукој, необичној величини успомене на св. Саву, узрок је данашњем и свакогодишњем народно-црквеном нам слављу у данашњи дан. У снази те величине је и разјашњење појаве: како се можемо, да не кажемо и смемо, пред светитељством генија свога народнога, и један дан у години, до заноса раздрагати, реком најбујнијег весеља запливати ? Јер, кад би се сваки Србин, у очи дана св. Саве, сам у себе повукао, и савести својој православној српској исповедио,и о своме православљу и српству рачун положио, па, према суду чисте и непомућене савести и нрема успеху биланције, носле исповести и рачуна тога, запитао се: је ли достојан, да припали и кандилце светитељству Првосветитеља свога, а камо ли да се у име његово поноси ? каквих одговора не би било! А уверени смо, да многи не би смео на дан св. Саве нит' у цркву, нит' у школу иред лик свегитељски изаћи. Бојао би се, да са лика нема уста не проговоре: у твојој души нравославља, у твом срцу српсгва нема; речима ме славиш, делом си ми неблагодаран и мене недостојан. Да, да; славимо св. Саву, јер нас је иравослављу научио, јер нам је цркву српску основао, јер нам је школу дао и књизи нас научио. Величамо Га јер је себе прегорео, а за цркву и Српство се жртвовао и врлннама својим отаџбини послужио. Захваљу.јемо Му и данас, што је браћу измирио и измиром њиховом отацбину спасао и сачувао. Па како то чинимо? Колико јв истинв у свему шоме? Зар да ми на тако ведико и