Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 6.

према овима, с којима Он у дотицај долази и доћи може. Да, пак, у чланцима „Сриског Сиона'', односно нашег сараденика, нема свега оног што им се импутира, доказују сами чланци. И сваки, ко би хтео да се о томе увери, нека их прочита. Колико пак, свега тога, и свега осталог, има у чланцима г. нисца „Заставиног", доказују то опет његови чланци. И ту не помаже виц ни срдити хумор; јер вспр1а тапеп*.

доп Добановци, 19 јануара. Данас бејаше наше место сведок једног дивног призора, једне колико скромне толико и ретке свечаности. Уважена старина, наш иарох Жнвојин ТошиИ, нрославио је тај дан у кругу околног свештенства, својих познаника, пријатеља п своје родбине 45-годишњицу своје свештеничке службе као и брачног живота са супругом му Драгињом Почетак те скромне славе наговестило је око 10 сах. брујање звона са узвишеног звоника св. дома молитвеног, те позвало побожан народ на молитву, да у заједници са часним свештенством прослави то ретко славље свог старога свештеника. Да би се побожни народ што дуже сећао овога дана и славе, обављено је тада на најсвечанији начин освећење дивног нолијелеја у вредности од 250 Фор. што га , иарох Живојнн Тошић за усиомену 45-годишње своје настирске службе приложи са суиругом Драгињом св. матери цркви*. После освећења одслужило је присутно свештенство на челу са слављеником најсвечаније св. литургију а на јектенија је одговарало наше невачко друштво, у коме је норед наше омладине видети и доста наших вредних ратара. који истим жаром и маром настојавају, да невачко друштво одговори своме узвишеном задатку, што нас врло радује и весели. Певачко је друштво, као и до сад, и овом нриликом показало, колико уме да цени св. нам веру ирадедовску, да љуби св. нам матер цркву, па н да свог старог свештенпка уважава. Нека певачко друштво иде и на даље овом светлом стазом, ми ћемо му за то бити врло захвални и одати достојно нризнање. Диван призор бијаше на свршетку свете литургпје, када се седа старина, умировљени иарох сурчински Ђорђе Месаровић, ноне на св. амвон,

А што г писац, у чланцима овога листа, види неко „дрвље и камење", то је сасвим разумљиво. Поражен човек, у свему што га поражава, види „дрвље и камење". У овом случају је поразила истина, а исгина је ваистину „дрвље и камење" за свакога, ко се против ње диже и ко њу хоће да вређа, прикрије, ил' ућутка. А сад прелазимо на саму сгвар. (Наставиће се.)

1 С И. те са узвишеног места овог најтонлије поздравп мчогобројно искупљени народ, растумачи му значај данашње евечаности и уједно захвали му на овако лепом одзиву, чиме јс само показао, како уме уважавати свог старог свештеника и његову елаву најусрдније прославити; на као што се иобожни народ стекао, да се номоли Богу милостивоме за здравље и срећу свога пароха и духовног оца, ■ тако ће и данашњи слављеник, као и до данас, и у будуће слати топле молитве пред узвишени нресто великога цара? небеснога за добро миле пастве своје. И сад настаје најдирљивији тренутак. Седа старина окрете се .своме брату Живојину" те дршћућим, старачким и пуним достојанства гласом а сузним очима ноздрави му данашњу — заиста ретку — свечаност и славу, заблагодари му на дивном прилогу св. матери цркви, позва га да и на даље љуби и он духовну паству своју онаком љубављу, каква се према њему од стране иастве у овом леиом одзиву указала. Те је речи седа старина изговорио таком тонлином осећаја, искреношћу и неизмерном љубављу ирема слављенику, која му је из сузних очију блистала, да су цео народ електризовале и дирнуле до дна душе иа их је са особитим допадањем и учешћем саслушао, а нама се пак у тај мах и нехотицс наметну иитање : Свемогући Творче ! Није ли баш суђено да та дивна искреност и љубав међусобна у свештенству ослаби н готово изумре са ветеранима свештекицима — са духовним синовима блаженоиочившег Стратимировића, Станковићаи Рајачића. После св. литургије одслужено је благодареније, иза ког се слављеник тонло захвалио с.воме милом народу на указаној му љубави и иажњи. За тим је код своје куће иримао честитке од