Српски сион

Бр. 7.

„СРПСКИ СИОН/

Стр. 99.

А тако нас исто и г. Н. Вукићевић учи, то јест да са чела пренети ваља на „сред трбуха". Огромна разлика! Та друго је трбух, а друго су прса!? А како нас учи панчевачки катихета г. Обрад Давидовић? (Види „Орпски Сион" за прошлу год. 1894. бр. 37.) Он нас учи чак на једно треће, те без сваког растумачења вели: да са чела ваља пренети десну руку на У,средипу шела". Јамачно је г. Давидовик у грчком тексту налазећу се реч: „&мрака = '9ч1>ра!ј потражио у словару грчко-мађарском. или грчко-немачком, те по онде стављеном тумачењу изводи, да реч О-мра^ значи средину човечијег тела, то јест од врата до слабине, а то су управо прса, као што у грчком тексту „тб^ окбраиа" и не значи друго него на прса. Излишно је било од г Давидовића да са новом дефинициом својом „на средину тела" прави смисао „прсију" само замршује. Јер такову дефиницију ја бар нигде не читах! Штета што г. Давидовић није изрично рекао: где се дољни крак крста на човечијем телу свршава, као што то други до њега рекоше, а не онако у опште: на „средину тела" пак тп сада тражи: где је средина човечијем телу ? Мене и друге моје вршњаке, још као школску дјецу од ирије неких 70 годиница, овако учаху у Суботици: Са чела ваља нренети на шрбух, а да би деца ово још боље утувила, додао би учитељ вазда: г на пуиак." Е па шта видимо при оваковом учењу у пракси ? Видимо то: да њих врло мало меће руку на прса, са чела спуштајући, кад крсно знамење чини, а много их више има који на трбух спуштају десну руку своју, а. чини ми се да их је највише, који ни прса ни трбух не додирују као дољни крак крста, него готово до близу колена спуштају десну руку своју, те код ових би то био нижи или дољни крак крста. Ја држим да они, који овим начином десну' руку готово до колена спуштају — као неко мшаиисање извршују, наравно нехотице, јер таково метанисање виђамо не само код старијих, него и код млађих, просто зато, што код других виђају; само што би ваљало најпре

у знак дољнег крака крста десну руку до нрса спустити, па тек онда руке и тело к' метанисању управити. Готово вазда из вида испушта се прави значај крсног знамења, наиме да оном приликом, кад се часним крстом знаменујемо, управо знак крста чинимо, а тај је, као што смо више пута казали, по спољашњој форми својој такови крст, коме су сва четири крака једнаке дужине, дакле грчкп крст, који је по православној источној Христовој цркви прописан; па кад се ово не би из вида испуштало, сваки би православни Србин крсно знамење, у погледу нижег — дољнег — крака крста, тако удесио, да десну руку вазда на прса спушта; али, ночем се на ово слабо нази; с' тога готово сваки православан Србин крсно знамење у погледу дољнег крака крста — чини то својој вољи: како му се свиди , докле му рука хоће; доста да се он прекрстио. Али, свако друкчије крсно знамење, од прописаног грчког, није по православном учењу, противи се дакле оном крсном знамењу, кога је православна источна Христова црква као символ хринЉанства прописала: Спустићеш десну руку са чела управо на нрса, јер то је нижи крак крста, који се грчким зове, који је најстарије форме и кога је православна источнаХристова цркваусвојила. У осталом ништа нас не може боље о томе убедити, то јест, како ваља да се часним крстом знаменујемо, него кад посматрамо слугу божјег олтара при богослужењу, кад се исти к' вернима окрене и њима благослов свој даје. — Уверићемо се : да служећи свештеници једним образом дају благослов свој вернима, знаменујући их вазда формом грчког крста. Дакле, као год што служитељ св. олтара божјег при благосиљању верних образ грчког крста чини, тако исто и ми, који се но учињеном благослову обично поклањамо, треба истим начином: да се по форми грчког крста знаменујемо. Та нигђе, ни у каквој прилици, не виђесмо: да је који свештеник дољни крак крста при благосиљању верних до близу колена спустио десну руку своју, јер би нри том чину морао цело тело своје погнути, те би тако благосиљао као нико. И сами римо-католички свештеници, при благосиљању. једним образом творе грчки крст.