Српски сион

Б р . 10. „СРИСКИ СИОН." С тр 161.

су у животу. Је ли управа школска мариија, спрема она и свечарско кољнво, па и свечарски колач, који се реже и вином ирелијева. Но то не бива свуда, па и не мора бити. ТТТ кола нема земаљских својих илодова, плод н.езин духован је, он је у души, у срцу, у усшима њезиних (јаки. То је њезин колач, који ће она подијелити са укућанима својим, са ђацима својим, родител.има њиховим и пријатељима својим, са народом, а пред запаљеном свечарском воштаницом, у просторијама својима, окађеним благословл,еном смирнбм и тамјаном и иошкропЛ)еним освећеном водицом, на догледу часног крста са престола Божјег и свештеника у руву црквеноме. Пољупцем духовиим ижљубиће се она са црквом и њезиним свештеником, са свим народом! И она почиње дијелити своје плодове, ди јелове својега колача, који је она у дјечјој души умијесила, у топлом срцу њиховом

исиекла и у уста им метнула. И ниже се ријеч за ријечи, њеке у слогу везаном, а њеке у невезаном, њеке као говор, а њеке као пјесма. Све у славу светитеља Саве. све о љубави спрам школе, све о нотреби просвјете, св.е о добру народном и ономе што треба чвршће да пригрли, како то већ избере онај који се на овој њиви живота иародног труди, домаћин куће ове, учител.. Не велим да ово све свуда бива. Прилике краја и схваћања народног у разним крајевима додаду, или одузму, ово и оно. Грјешни немар иозваних, претрпа овдје и ондје не само ово или оно, већ и сву сввшосавску свечаност. Али гдје се она обавља, у главном су јој овакве саставине, а по њима се и опет даде закључити, да је карактер светосавске свечаности и црквени и свјешовни. Разумијете ли све ово ви, који ћете судити о каракшеру светосавске школске евечаности?

(Свршиће се).

& ПРОПОВЕД ДРУГЕ НЕДШ УСКРШШ П0СТ1 (Слободно прерађено по беседи св. Василија Великог о посту.)

Када бирамо себи чувара, који ће чувати живот наш и достојанетво нгмпе, пре свега старамо се о томе, да је тај чувар у стању сачувати нас од сваке беде, и не само сачувати нас од беде која је наступила, него н од беде која нам престоји. А зовемо ли кога да заједно с нама живи, призивамо га, ван сваке сумње у тој нади, да ће исти бити добар друг наш и саветник, да Јје нам ноказати сваку ногрешку нашу и да ће нам помоћи у беди. Као што је спол.ашњи живот наш и цело имање наше нодложено опаености од лупежа, који нас могу лишити и једнога и другога: тако исто и душевни живот наш и сва унутарња наша блага иодлеже исто тако оиаености, од најсилнијих неиријатеља, који нас могу лишити свега. Па баш због тога, што је унутарњи живот душе наше важиији од живота спол.њег, и баш зато, што су душевна блага већа од блага земних, у толико је баш и нужно да стража душевна буде веКа, мужанственија и нажљивија од страже телесне.

Таком пак стражом душе назива свети Василије Велики: иост. Па који су то непријатељи, који могу лишити душу нашу свијух њезиних блага и самога живота, п којим начином може пост сачувати и иредупредити, да се душа наша од тих непријатеља сачува? Највећи непријатељ наше душе је 1)аво, „који као лав ричуИи ходи и тражи кога да тгрождере," (I. Петр. 5, 8.) чији се цео рад састоји једино у томе, да покраде сва блага наше душе и њене добродетељи. Каљаљем њезине чистоће он лишава душу нашу истинитог и блаженога живота у Богу и са Богом. Једини је лек нротиву овога: пост. Јер сам Спасител. наш Исус Христос говори о ђаволу: „овај се род ничим не може истерати до молитвом и тгостом." (Марко 9, 29.) Свети пак аностол Петар, саветује нам: , будите трезни и иазите". (I. Петр. б, 8.) Постити треба, јер душевна трезвеност и пажња својина су онога, који ности. А да ово стоји, поеведочићемо примерима. Човек, када је сит и иијан, слабо може евојим умом да се вине у