Српски сион

О-гр. 258. „С1М !< К1 иноги неЈ;Ј живим људима за сретна сматрао, кад би такову имао. Наши суседи Французи су нас да како упозоравали, да из величине ових глава не идемо далеко у закључивању; јер би се могло догодитн, да у њима није сама живчевина (НегуепаићзЈапг) бнла, те да је у старим мозговима било више међу — ткања (^тејасћеп&етееће), него што је сада обично, па да је љихова живчевина поред све величине мозга на нижем ступњу развитка остала. У отише морамо признаши, да нема нигде никаквога фосилнога шииа нижега љцдскога развитка. Шта више, ако ми до сада познате фос;1лне људе испоредимо са садашњима, онда ће мо морати признати, да је ме/ју садашњим живим људима релашивно много веКи број неразвијених, него ли ме/Ју до сада иознатим фосилнима. Да би се пак баш највећи генији из кватернернога доба сачували, то се не бих усудио мислити. Обично се по једном фосилном предмету суди и о другима, који нису наређени. Ја то ипак нећу чинити. Ја нећу тврдити, да је сва раса била тако добра, као неколико лубања, које су преостале. Алп ја морам рећи, да се још нигде није нашло фосилпе лубање од мајмуна, ниши човека — мајмуна, коју Си човек носио. Што внше материјала у том предмету налазимо. то нас он све више од тога проблеиа удаљује н не може се назваши тековином науке, да човек од мајмуна, или ма од икоје друге живошиње лозу вуче". ( I) 1 е ЕгеЊеН с!ег \\ г 18вепвећаЛ", стр. 30. — 31.). За то је прав > пмао Бурмајстер, кад је рекао: „В1е Вев^јс шбсћ(е 1сћ бећеп, V ои (1ег <1ег Мепзсћ а1 )8 (атш(:"'! Так > дакле дарвинова хппогезп прошуслови и своме сопсшвеном начелу. 11) дмрвпновој хпнотезп треоало оп да гу иајсиосоопијп прпмерцп преживели, а у стварн су управо најспособппји ироиали! Шга вшпе. кад бп дарвинова хппотеза била умесна, онда бп фактпчно могло ј.»ш само најсавршеиије бпће —, човек, иостојати; но и са њпио ие бп разиијање било завршено; барем се не може наћп разлога, за што то тако бпва; шгавише, био би човек опет само ирешходни крајни члан у реду развијања органскпх твари; п ако су се, као што Дарвин тврдп, органпзми из спољннх узрока у нове врсте, дакле у наиред развијали, за што се не впђа, кад ти узроцп ирестаиу, дегенерисање ? За шго, кад су окол-

СИОН." Г,р. 6.

ности рибу до птпце, а мајмуна до човска усавршиле, — за што не би и обратно на исгаи начин опет човек мајмуном, а птица рибом постати могла? Дарвин дакле врло слабим и нејасним разлозима своју хипогозу хоће да утврди. Он фактично не уме да нам наведе ни једнога иримера, да је путем „природнога полног избора", или путем „борбе за оистанак" нека нова врста ма каквога организма произишла. Он се задовољава тиме, што вели: „начело развијања ослања се на опште узроке", — а не уме те „опште узроке" да нам наведе! А сада запитајмо и исшорију. Она нас може да одведе у прошлост, која је најмање 3000 година стара; толико су најмање стари нађени остаци животињских и људскнх слнка на египатским споменицима, као и мумије људи и. светих животиња, што су но египатскнм гробницама нађенп. За толико дуго време није се збило у врсти фактично ни најмање сиецифичне иромене", на њима се виде истп облици, исте карактеристичне разлике, које на истима и данас опажамо. Особито тај факт вреди код оних жив /гиња, које за годину дана младе добијају. Њихове слике и скелетп палазе се многобројно по старпч гробовлма, брежуљ цнма п пећинама; мп дмкле у том случају нмамо 3000 генерација пред собом са милионпма индивндза. Може лн дакме Дмрвпи показати, да су се у тако дугом времену иагомилане такове промене да .је ма п једиа само од тпх жпвотиња до неког санршенпјег облпка коракпула I Спецпфпчиа разлика међу онпм геиерТГ" цијама, које једна за другом сљеде, једнал;а је нулп ; а кад је гако, онда не могу ни 30 000 нлн 300.000 тако исто ненлм нропзвестн, као што не могоше нп 3000; јер „нпшта" ма, са каквнм бројем умножено, увек ће опет дати само „нншта". Нсгн резулгат пзлази и пз нскусгва, кога су ириродњаци у погледу „ириродног полног избора" путем онажања у размаку од 3000 годпиа стоклп Тако се могу домаће н нитоме животиње, које од човека зависе, лако променути, клима, грана, начин жнвота, укрштавање у истој врстн, могу нотпомоћи, да постану чак н стални варијешеши; али — и опет ве.тимо, — из тога није никада нова врста произншла; клегва ненлодностн ночива на свима створовима, који свој опстанак дугују нрекорачивању онпх граница, које је при-