Српски сион

Бр 24

ДТПСКИ СИОН."

Стр. 403

служе добро дслу хршпћанства. и ако не у ном ј литиком која ненреетано тежи за што већим кванвиду, у каквом би желио сам Рим са својом 110- ј тумом подчињених и иодјармљених народа. Из „Цркв. Весника". Ђ. ВелиИ.

ХАЈКА НА Можда ко, судећн по горњем наслову., мислитп, да се је повратило Хпдиково време, кад су комесарн на нашпм срп. дркв. нар »дннм саборпма опгуживали нред народом архпјереје, то због овог, то због оног, а у ислини због тога, да се измајсторише рчздор и расцен ерархије и народа, како би .једио без другога постало тело без главе. Но ова хајка на наше архијереје, о којој ћемо „вјечног ради воспомиианија' неколнко речи проговорити. гора је и црња, него нкада што је била до сада. Овде немамо посла са спол.ашњим него унутарњим интригама, које по нашу дркву и наш ннрод могу бпти врло судбоносне; јер им је.корен разгранат широм деле митронолије Карловачке, а потичу из страстног срда, раснаљеног личном злобом и мржњом нрема свему, пгго не иде у нрнлог ситничарским рачунима странака. Тако дрско и цо д-. лачки још никада нпје била наша јерархија нападнута од нпкога, као данас од српске журналистике. Наши срнски листови тако рећи лндитнрају, ко ће више зла да навали на наше архијереје, ко ће дрње блато да бади па њих, ко ће ружније да понизи достојанство српских архијереја иред народом својим и туђнм, па изгледа, да би купили зла на српског патријарха и наше архијереје, сам > да што дрњи изгледају Ту се не бира начпн, а јоиг мање разлог. Доста је, да је неко архнјереј, па то је већ разлог, да не може и не сме бити прав. А врло упада у очи, да се наше новинарство увек брижно стара, да се ирпкрије и забашури какво добро дело архијереја, да се о том ништа не зна, дочим се и најмањој ситнидп против архијереја радује и упиње се, да направи од ње нечувен и невиђен шкандал. Доста је једна празна комбинадија из макар чије главе, па да одмах потеку чланди о страхотама, које нрете дркви од наших архијереја. Доста је шта впше, ако један архијереј нема најпријатнијег органа за певање, или ако се његов нодпис неком не свпђа, на да буде

одмах за то сумњив. Ко нашу журналистику прати, увериће се, да међу нашим архијерејима нема ни једног јединог, који би поштовање наших новинара заслужио, ер: п сви заједно зло творе". На шта су збиља криви то.ј господи нагаи архијереји? Да ли су згреншли. што су до данас већ пет пута учествовали у горњем дому угарском иротив познатих црквених рефорама? плн шго су ире, него се састаде у Карловцима ..велики народни збор" поднели кр. уг. министарству и на највише место представку протнв истих рефорама? Или су ва.К1а криви, што уживају нуно поверење свештенства и народа у својим енархијама. Није нам намера да кога бранимо или на, падамо, дела ће показати ко је какав, но за љубав истине морамо констатовати оно, што је п онако свима и. сваком е поз нат о, а наи ме, да су чланови данашњег нашег епископата мирољубиви и скромнн, у раду своме савесни, да у опреку са народом не долазе, нити да ирипадају којој од ностојећих наших етранака, да се нри решавању стварп строго према закону унрављају и ио томе сваком једнаку правду споразумно са епархијским телима деле. Кад узмемо, да је то ногодно стање мира, бар од стране јерархије, тек од новнјег датума у нашој цркви, и то од времена, када је иромисао Божија на пашријарашки пресжо подигао дапЏшњег пашријарха, Његовц Светош Готодина Геаргија БранковиЛа, који је први од наших епископа иочео наше цркв. народне уредбе у живот и дело изводити, и који и данас као патријарх у том истом нравцу делу.је н стара се, да п његови епископи извршују освештани закон нашег устројства, ма како оно још мањкаво било — онда се сваки нстинпти родољуб мора само радовати, да је прошло време оне непо10де, у којој се наша црква на узбурканнм таласнма узајамних страначкпх страсти преко два деценија љуљала, п могао би само желити, да тај дух мира и сногаљивости код шена јерархнје што боље ојача.