Српски сион

Стр. 602

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 36

саме истине и тајанственог нута, којим се к II, ој долази, то мора сваки нризнати, да би за иас вечитом тајном остала, да нам Божија милост у помоћ пије притекла и у нас је усадила. „Бога нико неје видео никад; јединородни син, који је у наручју очином, ои га објави" (Јов. I. 18.). Још кадгод рекао је Сенека : ,,Бога пико не познаје Многи и не мисле баш добро о њему, па то ипак нролази без игде икаква прекора." Три хиљаде година ни једна уста не изустише јасно речи: ,,Е'к()!5Јо вх единаго Кога -1 таатгбш &<; вт 0го7. 1 Га где је извор те дивне вероисповести, која се данас разлеже широм с једног краја света до другога, проламајући громким гласом народа и саме небеске сводове ? Све ми то знамо. Дванаест рибара, које је Христос но обалама нокупио и к себи при.вубио, беху први весници догмата о једипству Божи јем и ирви вероучитељи свију народа. А шта оиажамо ире њих, шта више и за време њихово ? Истина беше духу човечијем сасвим готово страна ; свет беше пао у многобоштво; шта више самим и то најгорим и најстрашпијим императорима зи дани су и иосвећивани храмови и одавала им се ночаст, која самом Богу приличи; најииже страсти човечије персониФиковане ( -у у божанства и срамне им жртве нринашане беху. . . . Тек по гдекоји дух нокушаваше да се уздигне и узвиси пад тим срамним хаосем, паштећи се да нроиађе највиши и последњи основ свему, али и ти су надали у исто чако чудне, чак и смешне апсурдности и монстрозности, — и најпосле, онробавшп стотине разних философских система нотонуше у пантејизам, у обожаванЈв природе. Ни један од тих учењака није се пи дотакао идеје о Богу као творцу, сведржитењу и владаоцу света. Ни један се не могаше узвисити дотле, да доспе до идеје о Богу као духу, као и о његовој светињи, свезнању и свемогућству. И у добу, кад се Хришћанство појавило, не беше ни најмањег трага идеји о промисли, која би била елобгДна, свемоћна и свезнајућа Мрак и заблуда тако су јако корена ухватили били, да су најразумиији и најученији јазичници

управо због веровања у еведржитељско божанско провиђење гонили н исмевали присташе јеванђеља као безумне и сулуде расколнике; дочим они вероваху да светом влада слени и нроменљиви (час добри, час зли) Фатум, или пак ћудљива слабост мушких као и жеиских кумира и идола. Цело човечанство беше онда потнуно слепо у погледу познања истине о Богу ; и тада се иојави Хришћанство, да светлост тога нознања и опет запали и тако учврсти како ће сијати па веки. Но да се човечанство могло разбудити у толикој мери, да је могло доћи до нотпуног сазнања истине, претпоставља деловање исге и оиакове моћи, која је нри његовом стварању деловала. Само творац природе у стању је исти ну пеку, која. је престала бити ириродпом, опет је природном учинити и поиово је усадити у онај исти дух човечији, у коме је она сасвим утрнула била, — и то за навек. По сред густа мрака, који је владао у јазичништву е обзиром на праву и чисту идеју о Богу, засијала је небеска светлост светог јевапћел.а и божанство његовог Биновника. То је признао и сам Болтер: „ко неје познао јеванђеља ', вели он, „тај је далеко и од праве ФилосоФије, која се састоји у обожавању једног једитог Бога; тај иада у празноверије и изнаша на свет несмислене ствари. И не само да је у томе погледу заблудама нагињала проста маса, већ се и најмудрије главе номрачаваху обманама Носматрајући и расматрајући нрироду мишљаху иронаћи духовну моћ и највишу силу. Мора да је човекову разуму немогуће без Божије помоћи још један корак даље корачити!" — И заиста му је не могуће; без номоћи Божије неје у сгању човечији разум ни наслутити, а камо лм кроз упознати природу догме о Богу. И баш у оно доба, кад је евест о једином и истинитом Вогу спала на најнижи степен, дошао је аностол Павле у град ФилосоФа, у Атину. Атињани гледаху у њему, као и у сваком другом странцу само простог варвара, који се јавно хвалио, да не зиа ништа друго осим јеванђеља раснетога Исуса Христа. 0 том догађају из живота језичничког Аиостола налазимо у