Српски сион

С тр . 708.

би требало, да одбор, с ногледом на евентуалну штету, прими и одобри уговор. Уз пркос томе сабореки одбор заузе етановниште — и у томе је имао потпуно право — да одибрење уговора није његово право. Услед тога, управа манастира обрати се молбом миниетру просвете и црквених послова, да он изузетно допуети, да се овај нравни посао изврши и да поради пгго треба, те да се продаја одобри. Ово се наравно коси са саборским устројством, али је већ било случајева, у којима се од н.ега морало одстунити. Н. пр. и овом приликом леже предамном еамо четири правна носла, у којима је, с обзиром на околност, да сабора нијебило на окупу, сам саборски одбор заузео становиште, е треба. начиннти уговор, како дотични фондови не би били оште ћени, — иа еу поднесени на превишњу иотврду иутем министра-председника. Тако је у једном од тих нравних послова реч о продаји на вечито шљивика манастира Ремете, у другом о продаји бившег крунског здања и баште, што је својина манастира Бешенова, у трећем онет је реч о пустари „Нрекаји", што припада сгапарској оиштини, и коју хоће ерп. нар. цркв. фондови да купе, а у четвртој о том, да се беснлатно уступи плашчанској црквеној општини једна парцела земље, која је својина владичанства у Плашком. Дакле пред угарском владом етојали су и стоје још прецеденси, који доказују, да су се изузетно продаје и оваки правни послови подносили Њего) ом Величанету на одобрење. Како влада није дозволила одржање сабора, јер је баш влада услед тога знала да носи одговорност, па да не би иричинио манастиру веће штете: миниетар-иредседник је држао за своју дужност, да, саслушавши министра просвете и хрватског бана — јер је манастар Беочин на земљишту крал.евине Хрватске и Славоније —, под неее ову ствар па прев. одобрење. У својој иредставци Његовом Ведичанству изређао еам антецзденције; нодробно сам разложио, даје овде реч о изузетном поелу ; разложио сам, да нам је дужноет водити рачуна о одговорносги, у коликоје реч о изузетном одступању од сабореког устројства; али да поред те одговорности, нисмо иреноручили Његовом Величанству да одобри продају, манаетир би био јако опггећен и с тогаје Његово Величанство, узевши у обзир моје разлоге, и најодлучпкје нагласнвши, да ово одобрење бнва само нзузетно, дало Своје одобрење. То је право стан.е ствари; иитање је само

Б р . 43.

то, да ли је угарска влада онда, када нијс дала, да се сабор саетане и да реши у том питању, могла узети на себе одговорност за иггету, што би могла наступити? Мислим да емо вршили дужноет своју, кад смо тако чинили. Носле овога одговора, у којем је г министар, између осталог, изјавио, да је он, ш добиееној информацији и сшеченом уверењу о целисходносши уиитне куттродаје, сам шу куштродају преаоручио па превишње одобрење; а у којем је уједно признао, да се то коси са саборским усшројсшвом, те изјавио, да је то одступање од саборског устројства изузешно учињено , јер није ни он могао узети па себе одговорносш за гитету, која би евеншуално нанешена могла бгти манасширу Беочину, за случај дасе упитна купопроцајаније за времена одобрила и финалисала, — после свега овога, ми с наше стране пмамо сад врло мало да кажемо. У целој ствари два су питања: 1. Питање целисходности уиитне кунопродаје, и 2. Питаље начина, како је она извршена. Другим речима, је ли том куионродајом оштећен манастир Беочин, и је ли њоме иовређена наша народно-црквена автономија? На прво питање одговорићемо са извештајем, што га је изасланство саборског одбора поднело саборском одбору 29. новембра (11. децембра 1992. г. са стручњачким мњењем, од 28. новембра (10. децембра) те године. Тај извештај гласи овако: Славни саборскн одборе! Част нам је извеетити, да смо на основу одлуке С. 0. 2334/733 ех 1892. и.зашли на лице места у манаетир Беочип односно на манастирском земљишту подигнуту творницу каје, да смо како саму творницу и зграде, које у емислу закупног уговора, а но иетечају закуиног времена имају манастиру Беочину прииасти, а тако исто и она земљишта из кога се каја вади прегледали, те смо делом на оенову самог очигледа, а делом и на основу придодатог нам стручњака. г. Аладара Сонтага кр. рудиичког повереника, у стању у погледу нродаје истога земљишта а по упутству, датог одлуком високог Сабора донссеном у седници од 2. новембра 1892. под бр. 196. еледеће извешће поднети: Ј. У горехваљеној еаборској одлуци иод тачком 1 и 2 тражени списи, наиме:

„СРНСКИЈЗИОН."