Српски сион

В р. 43.

О тр . 707.

доставку списа саборско одборска одлука високоистом по том нрикаже. Саборски одбор ио саслушању овоиредметнога мишљења својега фискала (С. 0. 4406./1418 ех 1894.) донеседне 14. (26) децембра 1894. нод бр. С. 0. 4805./1485. ех 1894. одлуку: да остаје при својој првашњо.ј одлуци бр. С. 0. 285./52. ех 1891. т. ј. да не налани ни сада себе надлежна, да ту ствар реши, него се држи веЛ изреченога мишљења, да је народно црквени сабор надлежан у том ттању , те овоме „допуњене списе предложити с предлогом и препоруком да народио-црквени сабор пзволи сада ствар ову концу привести и односно превишње одобрење за финалисање ове купоиродаје издјејсгвовати ; о одлуци овој претходпо високо кр. угар. министарство богочасти и јавне наставе сходно позиву, садржаном у високом отпису од 7 новембра 1894. бр. 55. 129., учтиво известити". 0 том је високо исто министарсгво уз поновични приказ свих овопредметних списа и извештено. У том се стадијуму находила ствар до 1. фебруара ове године, докле су и понудиоци по новијој једној изјави били у обвези, а и по том, док 18 (25.) авгусга о. г. не стиже отпис кр. уг. министра председнпка, да је Његово Велич-ннгтво продају одобрило. Како је после одлуке саборског одбора од 14. (26.) децембра 1894., дошло до превишње иотврде куиопродаје упитног земљишта манастира Беочина, то најистинитије и најавтентичније казује одговор кр. угарског министра председника преузв. г. барона Банфија, на интерпелацпју посланика Павла Дракулића, стављену на г. министра у питању спорне, а данас век финалисане и извршене купопродаје. Одговор г. министра ио новинарским, саопштењима гласи овако: Поштовани Доме! Г. посланик Иавле Дракулић интерпелисао је владу у ствари продаје 29 јутара земл.е, што нрииадају српском манастиру Беочину, на ме пита, ко је поднео ради исхођења нревшпње потврде онај у|-овор, који су у ствари продаје тих 29јутара начинили између себе манастир Беочин и тамошња Фабрика каје. , Дакле, молим н. Доме, ја сам сам то учинио. ' Јер у смислу постојећег статута све оне српеке аугономне ствари, које подпадају под санкцију Њ. Величанства, иодносе се на превишње одобрење путем министра председника.

Али г. засг. Павле Дракулић не полаже на то важност ко је поднео, него на то, зашто је поднео тај уговор па нревшпњу санкцију без знања срп. нар. црквепог сабора? И, строго узевши, г. заст. Дракулић има право, јер превишња наредба од 14. маја 1875. г. одређује, да у случају куновања, нренашања п отуђења имања, пре него што би Њ. Величанство решавало, има српско православни народно црквени сабор да се изјасни односно, да одобри купопродајни уговор, који ће за тим Њ. Величанство потврдити. Али та ствар беочинске Фабрике каје има много антецеденција. Фирма, која већ одавно израђује кају у Беочину, понудила је пре осам година управу манастирску, да јој манастир 7 нрода 29јутара земље — које је дотле Фирма држала иод закуп — за 100.000 Форината. Ово ноље је већ прилично исцрпљено, а Фирма је рада да га још брже исцрпи, тако, да после извесног низа година, не би више била у положају, да илаћа закупнину, коју данас илаћа. Осим тога Фирма жели да нодигне веће зграде, на како би ове но уговору после 20 година ирипале манастиру, то би Фирма била нринуђена. да их подигне на већ кунљеном земљишту. После дугог нреговарања између Фирме и манастира, дошло се до сиоразума, који се иоднео саборском одбору. Овај нађе, да је продаја но манастир корисна и предложи сабору да је одобри. Сабор иак врати ову ствар у одбор, ради допуне. Патријарх је изјавио, да би било велике штете по црквена добра, ако се ова продаја не би извршила, и он за ту штету неће да одговара. Тада се одреди једна комисија да на лицу места проучи ствар, иа како се и она изјаснила у корист иродаје, то заступник беочинског манастира, др. Полит, препоручи продају дотичне земље.* Овоммишљењу нридружн се и еаборски одбор, који понова ноднесе етвар црквеном сабору. Ну како се овај међутим раснустио беше, нродаја се није могла извршити. Сад се настојник манастира обрати молбом саборском одбору, да овај сам ствар доврши и уговор о продаји одобри. А и заступник манастира је изјавио, да * Г. Др. Полит је поводом овога паеуса у одговору г. министра штампао ивјаву, да ннје он правнп заступник манастира Веочина, него правни заступник саоорског одбора. А у своме правном мњењу, датом еаборском одбору, да је саевим јасно казао, да је за одобрење дотичне продаје нар. цркв. сабор компетентан, а ако би саборскц одбор хтео дати дозволу за ту продају, онда би он морао увети на се и потпуну одговорност према нар. цркв. сабору,