Српски сион

С тр . 722. „СРПСКИ

предлога изасланства свога, те закључио ирепоручити је и по други иут сабору на одобрење. Познато је, да је та куноиродаја упуЛена била народно-црквеном сабору и да је била предмет саборске расправе. Дакле, да се сабор није хшео обилазити. Познато је да сабора од 1892. г. до данас није било на окупу, и да је још и данас сазив и састанак сабора питање услова, кога ми као да нисмо вољни скоро испунити, те по томе да је и данас сазив и састанак сабора у недогледу. А познато је, да кунци упитног земљишта нису хтели дуже са својом понудом у обвези остати. Познато је, надаље, да за штету, коју би манастир Беочин сасвим сигурно иретрпио да се упитна купопродаја није финалисала, није хтео одговорност примити на себе нико. Познато је, да је продавању народно-ирквених добара без ириволе и иретходног одобрења народно-црквеног сабора било. пре иродаје манастирске каје, ирецеденција. Али је Ћознато, осим свега шога, још и то — гато се у сиорноме питању никако пе сме из вида губити — наиме: да у нашем саборском усшројству, па ни иначе ничим, није предвиђепо ни установљено ниита шша се има и сме, и како чинити са иродајом народно-црквених добара ако сабор није на окуиу, и ако не би било изгледа, да 11е скоро на окуиу бити, а ако несумњиви иншерес народно-црквених добара захтева, да се известна продаја или куи учинити и свршити може и треба. Кад се све то у обзир узме. и онда је, „строго узевши", продајом манастирске беочинске каје повређена надлежност нашег народноцрквеног сабора. Али та иовреда није учињена намерно, није учињена за то, да се изиграва наша автономија, да се перхоресцира право и надлежност нашег сабора, него је учињена из нужде, изнимно, са иризнавањем те повреде и неирисвајањем ирава на употребу те изнимности за будуКе , а учињено је с разлога, јер је то очигледан интерес народно-црквенпх добара захтевао, пошто за отштету тога интереса није нико могао примити на себе одговорност, учињено .је тако и за то, јер саборски одбор — као законити мандатар сабора — није хтео у своме делокругу упитну продају одобрити, а у автономним нашнм уредбама нема иначе предвићеног начина, на који би се та продаја

СИОН^ В р . 44 са очувањем автономне надлежности спровестп могла. Жи немамо разлога, нити нам икаки разлози могу наметнути бојазан да посумњамо у авторитет наглашавања изнимности у односном високом отпису преузв. кр. уг. министра председника, или да потпуну веру не поклоннмо одлучном признавању његовом, у одговору на Дракулића интерпелацију, признавању наиме: да нашем народно-црквеном сабору принадлежи неоспорно нраво, да се најпре он изјасни односно да одобри купопродајни уговор. који ће за тим Његово Величанство потврдити. Не може нас нико нагонити. да са дужном и часном искреношћу потпуно не поверујемо искрености интенције и оне изјаве, да је преузв. г. министар председник у својој претставци Његовом Величанству „иодробно разложио, да је овде реч о изузешном послу и разложио, да је дужност водиши рачуна о одговорносши у колико је реч о изузетном одступању од саборског устројства; и да је Његово Величанство узевши у обзир његове разлоге и најодлучније нагласивши, да ово одобрење бива само изузешно. дало своје одобрење. и После ових изјава преузв. г. министра председника, које су сасвим искрене, јасне и одлучне, и којима смо врло захвални, увидиће свако, коме је до истине стало, да иродајом манаширске беочинске каје, није наша автономија сарањена, нити се она хтела намерно вређатн. Она постоји, а онака је — каком је ми учпнисмо до г. 1874., а триисмо све до данас. Саборски одбор, који је све знао, и још више него што је овде побројано, учинио је — својим односним закључком — један акт промереног н озбиљног такта Он је учинио нгго је дужан био учинити. Друкчије не би учинио ни један саборски одбор. У нашој автономној организацији има небројено празнина; наше уредбе кипте од недостатака и противности. Продаја манасгирске беочинске каје опомпњз нас на једну грдну празнину и недостатак, а тај је: пгго нпје нормиран делокруг саборског одбора у питању умножеља или отуђења народно-црквених добара. У §. 1 и. тачки 9. саборског устројства у којем се набраја делокруг сабора, казано је и ово: