Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

сне наредбе. Управа му беше строга, али и нраведна, делање брзо н савесио, а руку беше чистих и чисте савести. По ирироди својој беше Он иравдољубив — По.јмио је свој ноаив, делао је но своме уверењу, не тражећи славе, не нрезајући од осуде, јер знађаше, да и слава и осуда долазе из једиог пехара несталних земаљских славопојаца. Беше Оп н руку дарежљивих. — Чинио је добра где је и колико је могао, али баш с т-ога, што је но урођеној скромности својој избегавао јавне славоиоје, ннсу нродрла у јавност доброчннства Његова, но остадоше сакривена у срцу оних, који му благодарност дугују, као што се оно крије бисер у морским дубинама. Од доброчинства познатих доста је иавести, да је Његовом иницијативом осиован фонд за одевање сиромашних ученика и ученица вршачких, на коју цељ прилагаше Он годишње ио 100 Форината. — Неколико ученика и ученица свршило је евоје науке Његовом повчапом потпором, и у носледње време решио се био да куном једне куће за стаи овдашњим иротопрезвитерима уштеди црквеној општини плаћање станарине. Али каквих је још леиих замисли засиовао у души својој племенитој и колико би још добра учинио цркви и народу своме, — то је нитање, које пас сада пуни тугом и очајањем! . . . Живот врлога овог нокојника књига је

отворена Као човек — частан, благ и мило стив ; као монах — чист, свет и уздржљив ; као ноглавица цркве савестан, строг и нраведан; као њезин ноборник — енергичан и неустрашим; као учењак — новучеи и скроман. Такав ето беше архипастир наш, Нектирије Димитријевић. Па сада, да ли да ирестанем? . . . Боли ме, љубљени владико иаш, боли ме, да завршим говор овај, јавну захвалницу ову иастве Ти захвалне, свешгенства Тп одапог, боли ме. јер ми срце цена помнсао, дл ће се иакон ових мојих речи спустити тело своје у вечии мрак, а ја бих желио да Те дуже гледам и да са одра Твога снимам врлине, што човека човеком чине. — Боли ме, да након онога говора нестаие срна, које иас љубљаше, те да иас нигда више пе огрије жаром милоште своје!.... Али божја је вол.а света, божја је нромисао да тако буде, а тело је елабије од духа, земља од неба времено од вечнога. Па кад се већ расгати морамо, а Ти ми бар допусти, митропошче свеги, да на растанку овом тужиом измолим милости Твоје за цјжву нравославпу, за народ српски! Моли се творцу. моли му се, да очува нравославље, да оснажи Српство, да оствари твоје спове и наше! А ми Ти на растанку овом временом, до виђен.а у вечности, кличемо ; Вечна Ти иамјаш а — слава Ти! . . .

л

о милостињи.

по учењу св. отаца јована златоустога и других. (Свршетак) ,Милостиња се чинв не само новцем,

већ и делима, говори св. Јован Златоусти. Човек чини милостиње и заузимањел за друге. Шта више и то је много пуга још вшпе и од самог новца. Можеш ли новцем указати помоћи? То онда не оклевај. Можеш ли заузимањем за другога? Опда немој говорити да немаш новаца, јер то ништа не вреди, него буди расноложењ па се заузми својски, као кад би и сам

давао новаца. II то зиачи веома много. Можеш ли услугом ? Учини и то. Јеси ли лекар? То се онда бриии о болиима, и то много зиачи. Можеш ли саветом? То је још много важпије и више од свега. Има награде и за речи. па ш га више и за саме уздахе. И о том говори праведни Јов: Ја сам о сваком плакао, који беше у зл>/, и јЈзднсао сам о сваком виде&и га у беди. (Јов. 30. 25.) Мпого иута једна само је-