Српски сион

бр . 48.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 789.

дине врлине Његове: Његова вера, Његова љубав и Његова нада ! . . . Но шта ја зборим ту?!... Смутио ме нревелики бол, па нред мојим очима дугаевним још лебде они дивни, величанствени снови, што нас скопчаваху са именом наше1а светога владике Нектарија! . . . Још ми се чини, да Га гледам жива међу нами!... Али са двери нас не благосиља владика! . . . Света Му десница непомично почива на слеђеним грудима, а са усана Му мудрословних не слећу више мелеми ! . . . Добри отац, верни архипастир. будни чувар, снажни загатитник нага — мртав је!.. Ми Га — изгубисмо! . . . Звезда што јасним сјајем својим разгањаше мрак грехова и обасјаваше стазу мудрости живота, а себе излшаше громовима туђинским, угасну ево и угашена тоне са земље живота у земљу смрти! . . . Застанимо за часак пред светим одром овим, па се запитајмо : Шта смо имали? ... Шта губимо ? . . . Шта нас очекује?. . . Небо живота је мутно, олтар плаче, гуслар очајава, а на земљи се сугаи цвеће вере, љубави и наде. Свега нестаје, гато живота даје; оно ходи, јпто к смрти води! . . . Па сред ових тужних дана, кад нам је тако потребна мисао, која ствара, љубав, која се жртвује. осећај, који покреће, моћ, која не трогаи себе на нугу славољубља и себичности, но нродире кроз трње и облаке к светилу среће народне и благостања му, — сред тих мучних дана ту стваралачку мисао, ту љубав, ту моћ спугатамо ми у гроб и питамо се: Хоће ли се овај губитак накнадити, хоће ли моћи и кад ?! Па кад се тако иитамо и нехотице нам пада суза на одар тај, а мисао иам тоне у понор сумње и неизвесности! . . . . . Па загат' нас остави владико свети?!... Или Те понесе тежња к оном свету, где вера освећује, љубав снаја, правда суди и слобода царствује? Или Ти дугаи дадогае крила сузе народа Твог, па узлећега Богу нравде, да Га молиш за цркву своју, за народ свој ?... Или Свевигањи хтеде да скромност Твоју овенча славом небеском ? . . . Ти си нрегаао у царство славе. а сузе

и уздаси, гато веју око одра Твог, говоре да си је достојан! . . . Па донусти ми, владико свети, да пре-. листам исписане листове минулих днева твојих, те да Ти венац заслуга Твојих положим на одар самртнички, пред паством Твојом. Тужни зборе! Нред нама је поглавица овоепархијске цркве срнско-нравославне, високопреосвећени Епискон нага Нектарије Димитријевић, на самртиичкоме одру свом. Родио се у Великом Гају 25. јунија 1839. године. На кргатен.у добио је име Никола, а кум му бегае Никола Маленица, епахија велико-гајски, на чијем добру отац нокојника нагаег. Петар, бегае управитељ. Свргаивши основну школу и доњу гимназију у Вел. Бечкереку а горњу по том у Винковцима, ода се, покојник нага, на иравне науке, те на бечкоме универзитету положи два државна испита правничка. За тим свргаив и богословске науке у Вргацу, био је ироФесором иа истоме заводу, а 4-ог сеитембра 1865, ступи у монагаки чин у манастиру Месићу. где добије име Некшарије. — После 10 година, а наиме 12. јануара 1875. буде произведен, као већ настојатељ манастира Месића, за архимандрита. Као настојатељ Месића нодигао је Ои благостање те свете обитељи, како пи један нре Њега. — Он бегае од оних рет ких манастирских настојатеља, који и своју личну удобност и свој лични интерес жртвују напретку поверених им добара. Године 1887. јануара 27 , након синодалнога избора, буде носвећен за Епископа, и као такав заузео је Епископску столицу Епархије вргаачке. Епископски двор Његовим заузимањем и сопственим трогаком постаде велељепна палата са новом оградом и са унутарњим намегатајем, какав се ретко и по нрестоничким иалатама налази. Но Он не размигаљагае само о благостању двора свог. — Енархија Његова беше Његов дом, Он глава дому том, а наства Му — деца духовиа. Он размишљаше о напретку своје Епархије, укидајући, што бегае неумесно, а издајући мудре и кори-