Српски сион

Б р . 52.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 847.

увојка, иа се губила у снегу браде. Поред иоздрва његова повијена иоса шпле су крајевима уеаиа две дубоке бразде, које са благим готово праштајућим изразом там них очију одаваху унугарњи бол пропаћене душе. Старап је био внсок и доста прав за његове године, али му дрхћућим и несталан ход одаваше веома дубоку старост. На себи је имао белу ризу, која се од грла па до чланака спушташе, а која беше нритегнута широким нојасом. И по нојасу и прсима биле су нзвезене четвртасте плочице, чија ноља беху иснисаиа Халдејским знацима Преко ове ризе имао је још огртач од суре, вунене, материје, без икаквога украса, што такође показиваше, да ово није Римљанин, који и у доба дубоке старости одлази у јавна купатила и на гозбе, накићен раскошном одором и иод венцима мирисава цвећа. На самоме улазу старац застаде мало, да одахне. У руци, која ночиваше на рамену малога слушчета, а која од изнемогле старости као листак трептијаше, држао је иергаменат у трубу смотан. „Мир, Господа, Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева, нека је с тобом. о, Ано, кћери Фануилова! Ј — Нека се и над тобом нростире рука Јехове, Равине Симеуне ! — проговори старица. А затим, иоказујући му место, нокрај себе, додаде : — Твоја посета у ово доба, није без свога значаја. Некаква ме слутња захвата. У Јерусалиму је Ирод покушао да из храма наших отаца узме свето носуђе, и веле, да је тога ради довео из Иесарије још један легион војиика. — Није ли тако, Равине ?. — Ана, Пророчица Господња, паследила је мудрост свога праоца, Лсира — благо ироговори Равип. — Али, о, свештепице Госнодња! Вечерае ме доведе теби са свим друго. Чудан осећај испуњава моју душу, као онога дана, када пре 20 година у храму Јеховину чух поруку Госнодњу, која гласаше: „И душа твоја неће се растати с гелом својим, докле не угледаш и па своје руке пе нримиш Сина Мојега!" Од тога дана почех носити, смерно, тегобу живота својега. Али бреме живота, које беше нретешко за нлећа деведесето годиш-

њега старца, мало но мало, поче унОсити у мени тугу и сумор. Пуних 15 год. натила је моја душа, очекујући разрешења. И чуј ме, кћери Фануилова, смем ли ти исповедити, колико несаних ноћи, колико горких дана проживех, гледајући како илеме Јудиио и васцели Израиљ. трпи и уздише иод канџама римскога орла, којн му раздире срце н срамно се руга иад њиме. Ја у истини иочех ронтати и желети смрти, па јој се и зарадовах једном, када иас у пустињи Раба ел-Хали захвати. — Ономињем се, Рави, то је било пре три године. Тако је... Наш караван путовао је друмом, који из Дамаска у Меку иде. Хтедох отићи у Хеврон , да се на гробовима праотаца, Аврама, Исака и Јакова. иоклоним ираху њихову, а за тим да обиђем и она јудејска племена што се око Кабе станише. Иред нама и око нас свуда, ширила се несковита аравијска нустиња Раба ел-Хали. бе :ј и једнога стабла Финикове налме или поме, која би уморне путнике хладом нудила. Око подне осетисмо како пустињски ваздух, који нас до тога часа силно наљаше. ноче бивати све загушљивији и врелији, тако, да нам се чињаше, као да смо ушли у зажарену пећ. Камиле почеше осећати страховиту близину Масуна , а преплашени путници обзираху се на све сгране упирући погледе, ведроме небу, на коме се не виђаше ии један облачак Потоци зноја пробише иаше одеће. и ми смо сви изгледали као људи, који су тога часа упали у воду на из Еве изашли. Не потраја за дуго. а вођа каравана болно јаукиу и руком показа на- јужну страну. Пмадосмо шта и видети! У некој страховитој хуци дизаше се на тој страии један облак, који као ватра севаше. Врели Масони, са иотмулом риком. тискаше га пред собом и што их ближе иама иосаху облак ностајаше све тампнји док се иајзад не прели у сиву гомилу, која се као оловиа гора ваљаше но небу. Суице утону у овај облак и пестаде га. Преилашене камиле поиадаше доле, заривши главу у песак, а путници са очајничким илачем, јауком и нроклеством, замотаваху се у своје нлаштове, заклањаху се за грбиие иалих камила, само да се