Српски сион

Стр. 8.

„СРПСКИ СИОН."

Б р. 1.

сти извод из-жатице . оцена, који садржи резултат успеха у науци. владању, приљежавању и похађању дркве. • §• 48'. Врховни иатрон монашке ншоле свагдашњи Натријарх српски, или његов заменик, по потреби манастирске службе разређује пптомце монашке школе, по њиховом свршеном петогодишњем течају, у иоједине манастире митронолије карлованке на искушење ради стуиања у м-онашки чин. §. 49. Диециплина је за питомце у заводу најстрожија. Пошто се иитомцн у заводу бесплатно издржавају, може уирава завода, ио предходном исцрпљењу блажијих дисциплинарних мера, свакога питомЦа, који у наукама не успева, или се прекорно, неупутно или неморално влада, по одобрењу Патријарха српског кратким путем из завода коначно однустити. §. 50. Како питомци тако и наставници имају се уирављати но нредходно устројеним и од св. архијерејскога синода, односно Патријарха српскога, одобреним заводским дисцицлинарним иравилима. §. 51. Устав овај стуиа у живот од дана, кад га нотврди св. архијерејски синод. Из ееднице православнога српског светог архијерејског сииода, држане у Карловцима 22. сент. (4. окт.) 1895 г. Георгије с р. Патрлјарх.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО, МИРОН ИО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ СРИСКЕ ПРАВОСЛАННЕ ЕПАРХИЈЕ ПАТСРАЧКЕ ЕПИСКОП, благочестивом и благовјерном клиру и народу богохраниме Епархије своје мир и благослов моли од свемогу^ега и милостивога Бога и Спаса Исуса Христа, а од смирености своје шаље архипаетирски поздрав и братско цјеливање. Исус Хрпстос, Учитељ наш п Спаситељ, заповиједа нама да љубпмо п е ир иј атеље наше. За ту заповијед људи до Христа, и ако су чули, али право знали

ниеу. Опи су зиали шта је закон, шта је правда, но љубав и милост шта је, научио је људе истом Исус Христос. А што су људи до Христа звали љубав, није била права чиста љубав, него њеко самољубље, њеки рачун, ио коме се давало, да се добије, више можда, него пгго се дало. Али Христос Господ говори нама: „чу ли сте да је казано: љуби ближњета с в о ј е г а и м р з и н а н е н р и ј а т е љ а с в ој е га, а ј а вам кажем: љу б ите неиријатеље своје, благосиљајте оне к о ј и в а с к у н у, ч инитедобро о н и м а, који вас мрзе, и молите с е Богу за оне, који вас гоне." А то впше није самољубље, ни давање на уздарје, ни узајимање на враћање, него је то чиста љубав, милост, коју тражи од нас Христос, као од синова Опа нашега небеснога, који заповиједа сунцу своме да обасјава зле и добре, и росна киша да пада на њиве праведника и гријеишика подједнако. „Будите милостиви, као штојемвлостив и отац ваш небесни," каже Христос свима нама, Но многима од иас чини се тешко и претешко, да љубимо оне, који су нам иепријатељи, да благосиљамо оне, који нас куну, и да чинимо добро онима, који нама о злу раде, а пемислимо како тиме гријешимо Богу и себи и потпирујемо мржњу, која нас раставља од Бога и људи, а то само зато, што си умишљамо, да је и е м о г у ћ е љубити непријатеље своје. А зашто си то умишљамо ? Руку на срце па рецимо, да је то понајвише зато, што ми непрпјатеље наше, пред судом савјести наше, сами и тужимо и судимо, обично онако, како је то по пас бо.ље, а тиме се разилазимо са иепријатељима нашима све то више и више, јер им враћамо зло злим, да зло уроди Злом још већим. Тужимо и судимо друге, да и други туже и суде иама и да тако даље иде без краја и конца. Уз то многи немогу да љубс ненријатеље своје ни зато, што мисле, да се осим зла које се иочипи, морају мрзити и људи који су ночшшли зло каково. Тако заиста мисле многи, а тако и раде, и враћају зло