Српски сион

С тр. 18.

стихира својих — цреузноси дубл.шту бо1'атства, премудрости и разума Божија и обасипа славом ону светлу звезду, која је приказала на земљи ро1,епа младеица новијена знамењима: мира, правде и љубави међу браЉм . . . Хрисшос се роди! Отворпте чиста и нобожна срца ваша светлом и великом празнику — Вожићу пашем ! Обаспите пебесног нолаженика вером, љубављу и надом — тпм трима најсветлијим врлинама хришћанским. Распламтите душу на врелом огп>у нобожности срнске и преузносите славу сина Божијега који је тмјанствеНим рођењем обасјао земљу ову светлошћу истине Божије, а на крсту засновао темељ: јединој, свешој. сабориој и апосшолској цркви пашој — шој најмоузданијој заштитиици свете вере и летог имена нашег. Јест из мученичког крста на Голготи — поникла је света црква наша ! То свето обележје, које је побожиа српска рука подигла и посадила на врхунац молитвених светилишта наших, то свето и животворно знамење — нека те мила духовна паство моја. теши и храбри у свима данима и часовима тешког искушења твога — и дода ти духа и крепости, да свакој муци. свакој опасносности. смело и отворено у очи погледаш. А да ти се жар љубави према крсту, нрема цркви и науци њеној иикад не загаси, да те никакве прилике или ненрилике од нркве и њених установа ни у целини пи у нојединостима никад пе одкипу, пека ти вазда лебде пред очима светле успомепе са јунаштва, нобожности и родољубља ирослављепих предака наших, који су точили крв из срца свога, цедили срч из костију својих да одбране, да сачувају и у аменат нам оставе: веру, језик, име иаше сриско. Па чувајте п негујте цркву. чувајте и једнаком љубављу негујте и школу пародиу како би се достојно одужили светом пепелу српског светититеља и иросветитеља светога Саве, који је мучном борбом учврстио иашу чисту веру православпу. ударио те мељ нашој школи народној и запарао прву бразду па просветиој њиви српског рода свога.

Тешко ми пада, да на данашњи благ дап радости и весеља духовног, морам да се осврием на једиу околност, коју пе могу не смем изгубити из вида. Велика заповест Божи ја: тштуј оца свог и машер своју да будеш среЛан п дуговечан иа земљи л , почиње да се заноставља, занемарује и да је нестаје у души иодмлатка нашег. Немила је ово појава, зли су ово знаци породичног живота нашег. . . Родитељи! да вам се не слегпе терет одговорности на душу, да сте можда доста и сами јаду томе криви, нредходите деци својој лепим и часним примером на сваком кораку рада и живота вашег, ако сге ради, да од њих радости и утехе, а у старости снажне и усрдне потноре дочекати узмогнете Ви духовна децо мо а слушајте и најњежнијом одшошћу ноштујте родитеље своје, јер на којој деци не остане роди тељског благослова. та деца никад ср ће имати неће, имати не могу Тешка је суза, која каие из ока осгарелог. изнемоглог, а од детета свога увређеног и нрезреног оца — који је с бригом легао и устајао, и муку мучио око унапређења крви и кости своје — милог детета свога. — Така суза и Богу је тешка! А шта тек да се рече, кад оваки удес задеси саморану матер, ову без окрил.а остављену — патницу живу? како њене јаде да перо испише и уста искажу, кад је иогледаш како је спустила растужену главу на измучене руке своје, те болпим срцем спомиње име чеда свога, сномиње, али од сиња терета и проклиње час кад се матером пазвала, кад данас иа детету своме као одраслом и ожењеном пе сме чеетито ни очију евојих да заустави; ие сме у својој роћеној кући ни речце да прослови, не сме ни да помисли а камо ли да од снаје изиште унучета — да га и она мила-ради нодржи — па рукама својим! И тако понижеиа. презрена, а од тешка јада саломљена — нризива смртда јој се смилује, јер терета овог — жива више поднети пе може. Па зар тако потомци — са сваке честитости нрослављених предака наших ?