Српски сион

Стр. 68.

„ (ЈРПСКИ

СИОН."

крстоносада у Млоцима, обећавао им је био нотчинпти источну цркву паии. па је волио цар. зар и зарад вере, то вшне зету. те је радо давао п преко онога, што је Сава искао. ириложив уз хрисовуљу на Хиландар Изиг, свој манастнр, са многим благом Међу тим док је Сава, сада архпмандрит у Светој гори био забављен таким богоугодним делима, у Србпји су се, томе противно, догађале сасвим немиле ствари. Онамо је испало било душманима за руком, да за време заваде рођену браћу. Вукан је био подигао оруже на Стевана. збацио га с нрестола. који је овај до душе брзо повратио (1204.) и Вукан се покајао за своје дело. али је зло било овладало народом и не могаху га ни они сами за дуго умирити. Зато замоле писмом Саву, да с очевим телом дође у Србију, коју им жељу он и ислтуни г. 1207., и бише свете „моћи од помоћи" : браћа се над њима закуну, да ће у наиредак живети у слози и љубави и у томе утврђивати народ. Мошти су иоложене у Студеници, где је Сава, по речи Стевановој, остао за игумна. Од тада настаје нов. важан период у животу и раду Савину за свој народ. Спремајући п даље једнако посленике у Светој гори, сам се бејаше јако настанио у свом отачаству, те кроз дванаест година разгледаше земљиште да га искрчи, и од чести очисти њиву од остатака старих незнабожачких празноверица и нових лажних учења и јереси, те да је ириуготови за чисто семе праве еванђеоске науке. Скроз је пролазио за то време Србију утврћујући народ у вери, углед собом сваке врлине, еилан у речи и неуморан с иером у руци, подижући и красећи цркве и манастире. Студеницу бејаше прогласио царском лавром, а изнова стаде с братом да зида Жичу, што ће да се подигне до скора за столицу српског архиепископа, и где се по том чуваше краљевска круна и венчаваху толикп Немањићи. С друге стране Стеван се трудио да унапреди земљу политички, лечећи старе ране, које су јој непријатељи били задали, и одбијајући нове навале на њу. И беше успео да очува и утврди своју очевину целу и неповређену, те иза буна и непогода у које беше запала, изађе му држава силна и јака. Да се углед. који на тај начин задоби Србија и ујамчи, одлучи Стеван, да је подигне

на краљевину, и тиме јој прибави и спољашњи знак силе и моћн, те дл .је као тек жупанпју не задевају и неоглашују на њу своја нека права суседни владаоци Но ваљало је у оно време, ко је хтео бити краљ. ца га призна немачки т. ј. римски цар и иапа да. му пошље круну. На прво беше готов пристати још Немања, п Фридрих Барбароса саставши се с њиме у Нишу, бејаше га тако назвао, по сведопби Ранка, но тешкб и на друго, јер. по истом историку, не хтеде престати да утврђује грчку цркву: зато је и остао само велики жупан. Није тако мислио Стеван. већ да оствари своју намеру, нарочито како се био оженио год. 1217. унуком великога онога дужда од Млетака. Хенрика Дандула, који је с крсташима оевојио Цариград 1204-, пошље, и по њеном наговору, носланике у Рим поради круне. И папа Хонорије уважи молбу срнскога жупана и оправи с краљевском круном свога легата, који. дошавши у српску земљу, венча круном краљевском и Стевана и његову краљицу исге 1217 год. А Сава? Он није одобрио брату да на тај начин пзврши своју намеру, и отишав из Србије није се пре вратио у њу догод није био посвећен за архијереја на истоку. И независно од овога. пред српске државнике онога доба стављено је било собом друго нитање, — иитање самосталности српске цркве, која у слободној држави није могла бити више потчињена ; те корак Стеванов канда је само ускорио решење овога питања. Сава се дакле сада упути у Никеју грчком цару Теодору Ласкару и патријарху Герману, који су услед пада Цариграда под Латине онамо били преместили своју столицу, те потпомогнут од брата Стевана, што је као пријатељ (по жени спна Радослава) цару о томе писао, предочи им, како .је потребна автокефалност српској црквп, да може п себе и цео Балкан боље бранити од Латина, који су га опасали и од истока и папа је ено већ крунисао српског великог жупана Убеђенп основаношћу ових разлога Грци, који су били далеко потиснути у Азији, да би могли сами руководнти борбу против запада, испунише праведну жељу српскога народа, и произведе натријарах Герман Саву за архиепискога, давши му пуну црквену власт: да посвећује п рукополаже епископе, пресвитере и ћаконе. да веже и решава п т. д. Ово је било 1219., дакле на две године после крунисања Стеванова за краља.