Српски сион

С тр . 120.

г,е Христос појавио пред њима и кад их ,језапитао : И <и а т е л н ч т о с н ■к д н о з д *кУ даше му рк1 в К1 апЕнм члстк и У5 ичмк сотх (Лук. 24. 42.) 0 ка'ква свеза међу пчелом и дрквом ! Па каква свеза међу пчелом и православним Србином! Православнога Србина прати нчела од рођења па до гроба, Свијећа му гори при знамењу и крштењу, свијећа му гори о крснол имену (крсна свијећа), свијећа му гори кад му пјевају п 'к с н и и с \* д н м а , свијећа га ирати и на она.ј свијет, на зато се и чује из уста српских : Еез пчеле ниродиши сени умријеши. Јов. Живановић. Основни принцип римског католицизма. — Н. Бјељајев. (Наставак) Доктрине католицизма о невином стању човековом и о последицама грешнога пада, које смо изнели, не могу се у многим односима одржати, кад их разгледамо, у чему се разликују од православног веровања. Један од битних његових недостатака је већ и тај, што је с католичког гледишта готово немогуће разјаснити, као што треба, акат пада. Одкуда се, доиста, појавила у човеку могућност престуна заиовести ? Ако је смисао доктрине <1опит зирегас!сШит тај, да је у невином стању нрвога човека сам Бог својом личном благодаћу одржавао равнотежу и хармонију између виших и нижих тежњи његових тако, да се тело морало покоравати духу, отуд су онда, не гледећи на таково деловање благодати, у акту пада ниже силе одржале победу над вишима? Ономе гледишту, које лежи у основи православног вероучења, наиме, да је акат пада био акат слободне воље човекове, у системи католицизма нема места. То отпада овде због претпоставке да се слобода човекова раздвојила међу противним и разним тежњама човековим, и да није имала у себи ничега таковога, чим би се узвисила над њима. Поред такових особина слободе, човекје могао бити само пасивни носилац благодати, а узрок паду треба тражити ван његове личне слободе. У акту пада показала се несугласност нзмеђу телесних и духовних тежња човекових, која је још у почетку била унета у његову природу. А то је могло на-

стати само на тај начин, што је благодат нрестала одржавати тело у покорности духу. п, дух — Богу. Значи: акат пада, може се разјаснити, с католичког гледишта, само тиме, да је Божанска десница, која је из ночетка подигла првог човека на висину првобитне праведности, одмах га затим оборила с те висине, оставивши га само под погодбама његове природе. Даље остаје у римокатоличком учењу без јасног решења и друго знаменито питање које се тиче кривичности човекове пред Богом. Човека оставља благодат првобитне праведности, и он, остављен својим силама, иада, износећи на светлост актом пада она природна несавршенства и недостатке, које је унео у његову ирироду сам Творац. Па у чему је ту кривица човекова? Зашто он пада под одговорност? Али најважнији недостатак католичке доктрине налази се у томе, што она нонавља основне ставке старог пелагијанства. Пелагијанци су карактерисали слободу само с формалног гледишта, као способност подпуно индиферентну, која нодједнако тежи и добру и злу и подједнако пада под утецај једног и другог, каосиособност без икакве унутрашње садржине и без задатка за морални прогрес. Па исте такове назоре, који чине камен темељац у пелагијанству, налазимо и код римокатолика Још се већма приближује каколичка доктрина пелагијанској јереси у питању, да ли је као последица греха настала каква му драго повреда у човековој ирироди. У католичкој вероисиоведној системи је то питање тесно свезано и испреплетено с читавом гомилом других нитања, чије је решење унрављено на то, да се утврди разлика међу садашњим католицизмом и старим пелагијанством. Но поред свИх напора, да замрси ствар у свом одговору на постављеио иитање, католицизам исказује мисао несумњнво пелагијанску, а наиме, да нрви човек није имао никакових преимућства иред палим човеком,да је и иосле нада природа човекова, духовнаителесна, остала онакова иста, какву је Бог створио, да су се у палом човеку појавила несавршенства наше ирироде, која је већ у почетку у њу унео сам Творац. С тога и одредбе старе цркве иротив пелагијанства могу бити примењене на католицизам. Тако се баш не може рећп, да иде на руку учењу католицизма С1Х правило картагинског сабора, које је осудило доктрину пелагијанаца, да је човек створен смртним,