Српски сион

Б р . 14

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 231.

кона; водиће га као јагње иа кланицу; ученици ће га његови изневерити; руке и ноге ће му изранити; назваће се Месија, Христос т. ј. помазаник и биће у седамдесетој седаини ногубљен рачунајући од обиовљења разореног храма т. ј. иосле 486 година. Народ, који га убије, биће раштркан ио свету, а град му и храм разориће се за навек. Он ће дђћи још за трајања другог храма и четир ће велика светска царства једно за другим следовати Али и међу незнабошцима живила је нада и мисао на будуће избављење од греха и заблуда као насљедство праодкривења. Њихове наде нафоше нове хране у Месијаноким јудејским нророчанствима, која упознаше с једне стране што долажаху с Јудејима у додир, а нарочито због расељења Јеврејског народа после прогонства и ронства. И за дивно чудо све се у том слагало, да ће се Месија баш из Јудеје јавити, у највећем уверењу и нади да ће оданде нов поредак ствари засијати и унраво онда, када се Месија појавио, за време Авг} г ста Октавијана, достиже ова нада свој врхунац. Јудеји гледаху у њему обећаног Месију, чију су величину и славу као и нонижење иотанко' и верно предсказали- св. пророци; уједно прост народ одан земаљском уживању и благу, изгледаше у њему радије свог земаљског ослободиоца и вођу, који ће му Ирибавити господство над целим светом. Па и за време ропства видимо синове Израиљеве, како носе своје свете књиге, да их оне теше и крене у тужним данима робовања. Најиосле ове књиге преведене на грчки за време Птоломеја Филаделфа постадоше нознате и незнабожачким научењацима старога доба, те се услед народног саобраћаја заче нада на бољу будућност и у крилу самога незнабоштва, јер у њима јасно стајаше, да ће појава очекиванога Искуиитеља уродити благословеним плодовима по цело човечанство. Места, шго се налазе у више световних иисаца дају се само на основу таког уверења разјаснити, само тиме растумачити их, што су се и незнабожачки писци са тим књигама упознали А што се у овом погледу незнабожачки оракули иодударају са откривењем, тумачи се тиме, да су ова предсказања вађена из ових предања или књига. Платон у својим снисима често долази иа идеју о великом препородитељу целог човечан-

ства и изрично вели, да све науке философске немају никакве вредности без оне светлости, коју ће он собом донети. „Од своје стране ми морамо", вели он у свом другом Алкивијаду, „мирно очекивати Онога, ко.ји ће нас поучити о дужностима према боговима и људима. Али кад ће доћи то време и ко ће бити то, који ће нас свему томе научити ? Кад би било могуће, ја бих радо видео тога човека. Кад би сад одмах дошао, с места бих за „њим пошао и верујем, да би ме он усавршио и поправио." На ову се ствар повраћа Платон и у своме делу „ Држаеа " (књ. 2.). И Римљани вероваху у неког цара и врховног законодавца. Ово веровање, које помоћу Грка доће и распростре се и на запад, на!)е места и у Сибилгтским књигама , које једном запитане, одговорише: да се има нова религија основаши и увесши, а цар тјавиши, чије господсгво над Римом не смеју доиустити нити богови нити људи. „Бијаше опће мњење и уверење", вели ТасНив, „да ће се оријент по старим светим сиисима осилити, и да ће од Јудеје госиодСтво над целим еветом произићи". „По целом истоку, приповеда ЗивШгиз, „бијаше вест распрострта, да ће основати нову светску државу људи, који дођу из Јудеје". Сгсего још примећује, да стара пророштва нредсказују, да ће се иојавити цар, коме се мора клањати сваки, ко хоће да се спасе, па се иита, ко ће и када ће то бити ? УегдШиз слика овај нови век, кога 8Г1>у11а прориче, - „како ће се у њему родити тајанствено дете, син божансгва, који ће целу васиону обновити, змију убити, дуг и кривицу изравнати, и мир целој земљи повратити". Да је цео римски народ гајио наду, да ће се догодити велики и знаменити догафај на скоро, потврђују речи горе поменутог Оветонија, да се код свију утврдила мисао и распросгрла за вест, да ће им природа цара родити. Па и други народи очекиваху свог нрепородитеља. Ме1>у њима и Кинези. У књигама Конфучија философа, који живљаше 500 и више година пре Христа, говори се о кнезу „чије ће се радње морати саглашавати са законима неба и земље." Кантабри не имађаху за предмет свога обожавања другог имена, као Кинези, него „који