Српски сион

Б р. 15.

„СРПСКИ сион/

С тр . 247.

пункција иомаже бољем разумијевању те реченице. Будући да је сал\-к\-х у тој реченици иоруски арузатив, то бих ја ту реченицу исиравио наиошљетку овако: Не секе ео пропов-к« но ХрУстд 1ис8са, Господа: секе же сал<м, рлкм К(Шх 1ис8сл (Господа) ради. Јов. ШивановиЋ.

Медитација о краткоћи живота човечјег. По Босију * иарадио С. Араницки протопр. капелан у Земуну. Човек је мали и незнатан створ, и заиста је незнатио све, што год има свршетка. Доћи ће једном време, када неће бити више тога човека, који нам сада тако велики изгледа, када ће бити он као дете, које се има тек родити, када ће он ништа постати. Ма како дуго да човек у свету живи, па било ма и хиљаду годипа, ипак би још толико иожелео. Оамо век мој прави разлике између мене и онога, што никада не беше. Ова је разлика врло јасна, јер ћу ја напослетку бити једно и исто с оним, чега нема, и то ће се догодити онога дана, када неће више ништа стојати до тога, да сам ја живио; када ће ми бити са свим свеједно, колико сам проживео, јер мене тада неће више бити. *Ж. Б. Босије, чувени Францускн нроповедннк, родио се у Лијону 1627. г. а умро је 1704. Он бејаше човек универзалног обрдзовања и при том ванредног говорничког дара. У њега бејаху сва она својства, што приличе једном врсном нроповеднику : темељито познавање и дубоко схваћање богословије, живо и непоколебиво уверење о истинитости своје вере као и правилно познавање човечјег срца и душе. Са тога је уведен и приман био у најотменијим круговима своје домокине, те је имао приступа и на самоме двору, као љубимац Људевита XIV., где је неко време био и учитељ младом престолонасљеднику. Нроповед му беше, са богате и биране садржине, силне дикције и техничке израде, ванредно утецала на слушаоце. У њој је знао побудити, одушевити, а и застрашити. Сад га гледамо како се креће у највишим регионима богате своје уобразиље, сад опет како се епушта до најпростијег сликања и описивања искуства ио обичног живота човечјег. Но главно је да увек постизава свој циљ: савлађује вољу и осваја срца. Његову проповед провејава љубав према човечанству, еаучешће према убогим и потиштенима, у чије је име и у присуству самога краља врло често подизао моћни глас свој. На каквом је гласу Босије био као проповедник, види се и из ових речи свештеника КеиуЦ1е-а, када му пред смрт дође до руке прва штампана збирка проповеди Босијевих : „Благо оном столећу, које је ову дивоту и украс проповедништва собом донео ! Атина и Рим на том би завидили Француекој и у алатнЈ доба своје. Пр. прев.

Ја ступам у живот с тим уверењем, да га опет оставим; ја нграм своју улогу, показујем се као и други, и опет ме мора једном нестати. Гледам како многи ире мене одлазе и пролазе. Тако ће и други мене гледати; ови ће опет својим потомцима исти призор пружити и најпосле свију нестати. Живот мој нека је највише 80 година, па узмимо и стотину; али како је тај пут кратак према простору онога времена, кад мене не беше; како је то мајушно према ономе, кад мене не буде било! И како заузимам ја мало места у овом неизмерном току безброј столећа! ја нисам нишша , ово малено доба живота мога није у стању, да ме од тог нишша разликује камо се опет морам да вратим. Ја сам дошао само да један број образујем. Нико такође не зна, шта би било од меие, и комедија се не би никако лошија одиграла, да сам ја иза кулиса остао. Улога је моја на овом свету врло малена и тако незнатна, да ми се чини, ако добро видим. да је то сан што се ја овде внђам, и све што гледам није ништа друго до ли привиђење и обмана: Ргае^еп^ %ига ћиша типсН. Мој живот траје 80—100 година у најбољим ириликама и кроз колико бољетица мора се проћи и намучити да се дотле доспе ! Зашто је то, да ток живота нашег ни за један тренутак тако рећи не тече мирно ? Зар се нисам сам толико пута о том уверио ? Отео сам се смрти овом или оном приликом, — то је са свим рђаво речено, избавио сам се од извесне онасности, али не емрти Смрт нам износи и плете разнолике замке, па ако у једну не пропаднемо, а оно ћемо се у другу заплестп, и најпосле опет јој падамо у шаке. То би се могло испоредити са дрветом које олуја шиба. Сваки тренутак опада лишће са његових грана једно се држи боље, друго слабије и кад неко већ и олују издржи, свагда долази зима, која га осуши те и остатак мора да онадне. Или као кад.бура запенуши морске вале, те се једни одмах подаве, а други се за време спасу на балвану поломљена брода, који лута по бескрајној пучини морској, и већ кад је у изгледу да је нестаио сваке оиасности, понесе га бесни морски вал каменитдј стени и о њу разбија. Тако је исто и овде. Од великог броја људи, који иду истим путем, доспевају неки до свог циља: али, пошто се избавише од разних непогода и искушења, кобне смрти и поред мно-