Српски сион

Б р . 15

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 249.

свијем нам заједничку отаџбину. . . Небески Јерусалим. отаџбина свију душа, нападнут је очајнички. . . Све области његове на земљи, све гато се Црквом зове, све је непријатељем притиснуто и опасано чврстим ланпем опсадничке војске, која непрестано јуригаа на бедеме Цркве, да их норугаи, а с њима и Цркву. . . Свуд је зло, — а код нас је најгоре! Међу земаљским областима пебеског Јерусалима и нагаа је мила нравославна Црква српска митрополије пагае. Лађица мала на побјегањелу мору. Тврђавица мала иа незапттићену мјесту. Мал' не „ сламка једна међу вихорове" и „ сирак тужни без нигдје никога" |Владика Данило, у „Горском вијенцу" владике Петра). И вијековима већ ударају бијесии таласи о ребра лађице те, да их сломе. И у стотиие година броје се ударци на. бедеме тврђавице те, да их сруше. И давно је већ како паклене силе буше дио на лађици тој и како нодводе барут под бедеме тврђавице те, да потоне у море, или да прсне у ваздух, свеједно, само да пропадне. Сламку ту одавио већ газе, да је изгазе. И сираку томе забадају већ дуго нож у српе, да свисне са тугом својом! . Ко за њу зиао није, тај само није ваљда био нецријатељ Цркви нашој. А све друго срочило се било да је уиитпти. Сила и насиље давило је Н>у. Пријевара и ласкање радило јој је о глави. Било је вријеме кад се хтјело убојпим оружјем отети је небескоме Јерусалиму. И било је вријеме кад се демонски месија залијетао у Њу нудећи јој лажне вјере посласшице („Горски вијенац" владике Петра). И било је опет* вријеме кад се спојила сила са обмапом, само да јој дјецу одмаме и тако је унигате. С пекрстом је имала бој да бије, а од онога, авај, што крст на себи носи мира није имала! И непријатељима Н>еним, поред силе и оружја њихова била је па помоћи сиротиња Њезина, у којој јој је тешко било обрану своју згодпо удешавати и љути бојак бити. Али залудан је био напор све демонске силе. Цркви нашој нигата не досади. До нашијех времена не прогута бијесно

море лађицу ту нашу, и бедеми те тврђавице наше стоје и данас јога неноругаени, сламчица та није јога изломљепа и сирак тај јога је жив! Но гле пагаијех дана гле новога јада! Непријатељи Цркве наше прибрали су онет снагу и онет јуригаају на Цркву нагау јуригаају са све четир стране, јуришају бијесно А она ногледа на дјецу своју и сјећајући се жарке љубави отаца њиховијех дочекује ударпе пепријатељске и попут владике Дапила у „Горском ВиЈенцу : ' поручује сили непријатељској : Т Не бојим се од вражјега -кота. „ Нека га је ка на гори листа!. . . поручује тако, јер велика је била спрам ње љубав отаца нагаих, који су само надом у Бога и љубављу том својом у Цркви својој били тако јаки, да им силе вражије ие могоше досадити. Оци наган! Опи бигае, па и помријегае А лађица, у којој су се они снасавали и тврђавпца, из које су се они бранили остала је иама у наслијеђе, да се ми у њој браиимо и спасавамо и потомству својем за обрану и спас иредамо. На нас ногледа Црква нагаа данас у тутњави навале непријатељске. На пас погледа и пита нас, да ли у жилама нашим тече крв отаца на ших, да ли у срцу нагаем пламти јога љубав она стара. она жарка љубав нашијех отаца. Гледа Црква на нас и пита нас то. Па ако јој и ие одговоримо, опет Оиа зна, јер види какви смо. ЕБезина нада на Бога жива ,је и чврста јб, Опа се узда у помоћ Његову, да ие ће нропасти они, који су јој у државу предани, али видећи нас какви смо, мора и она норуци оној ненријатељима додати јога и тужну ону ријеч: ,, Но се бојим од зла домаЛега /". . . Јест, међу нама је много зла домаћега. Несрећа нагаа успјела је да међу нас посије бил.е од омразе, које на њиви срца нагаега ето бага бујно напредује потирући у њем и погаљедњу искру љубави, коју од отаца наслиједисмо, нотирући у њем стару ону љубав српску спрам нравославне Цркве. 0 том домаћем нагаем злу говорили смо цијелог овог поста, кад год смо се овдје састали, говорили смо о њему дуго