Српски сион

В гој 19.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 311.

морало поунијатити. Радили су напасници и даље, живо и најодлучније, тако да је биједни православни Далматинац у непрестаном искушењу за вјеру своју морао бити, и већ се почело било мислити, да треба или селити, или нодлсћи сили. Тако је то с малим трајало све дотле, док није проглашен био државни устав. Тада се тек нешто слободније дахнуло. Свијест православних Цалматинаца, која је дотле под притиском грубе силе била, тада је свој глас дигла, - у почетку тихо, али послије пуном одлучношћу. Неколико година касиије, у свима разним мјестима Далмације једва да се могло набројати стотину унијата. Настуиило је послије тога за православну цркву у Далмацији мирно доба, кад је она могла да се унутрашње уре1)ује и развија, не стријепећи од извањских нападаја. На изгледу про тивника није имала. Али то је тако само на изгледу било, као нгго се послије показало. Ноказало се на име, да су се они само притајали били, онако исто, као што су се иритајали били послије катастроФе за доба владике Краљевића. Вребали су згоду да наиадну оиет на православне у Далмацији, као што су то учинили били 1832. године. Та згода показала им се овога иута ириликом ,,81ауеп8ко§' ћо4оса§6а", кад је Рим нашао да ирогласи и својим свецима Словенске аиостоле Кнрила и Методија. Тада изађоше из притаје нротивници православља, и почеше изнова своје гријешно дјело да изводе иротиву православне цркве. Из бесједе блажено упокојеног мог предшасника, коју је том нриликом обратио православиим Далматинцима, и коју сам бесједу ја горе споменуо, ви сте могли видјети, какве су нам се зле ирилике спремале ради вјере наше Па ако се тада осујетио покушај упије, то је било ваљда с тога, што ненријатељи иијесу још све спремили били, што им је за то било иужио. Али ако им се осујетио покушај уније у Далмацији тада, није им се такав иокушај осујетио сад«, кад им јејамачно све снремл.сно за рад тамо њихов Шта се прије нсколико мјесеци у Врлици догодило, ви сви већ то у главноме знадете; али да. ће се оно збиља догодити, то је тешко и готово немогућно било предкидјети. Писало се крајем прошлога авгус.та, да ће јсдап унијатски бискуп из једног мјеста из Хрватско доћи у Далмацију в §Те(1е 8л т е1е ппГје", да је тај бискуп иуно ,,с1 а гех 1 ј Г V", п да пут овај његов

има задаћом „п сугбсепје 1 парг е(1 ак 8Vе 1 е ип1је 1 (1а 8е гагс1је1јепја ћгаеа вјесИпе". То се писало, — али свак је номислио да то није друго него новинарска доскочица, само да се дражи православи народ у Далмацији још више, него што га у опће драже. Да је то казано било за какве „варљиве посланике", налик на оне на Истоку, за које нам спомиње патријаршеска носланица, могло би се још било некако и повјеровати, али се то није могло никако новјеровати за особу, коју споменуше. Догодило се међу тијем оно, што није нико могао ни да слути. Наговјештени унијатски бискуп дошао је у Далмацију, провео је ту неко вријеме и иовратио се. Послије одласка његова неколико се православних из Врличке иарохије поунијатило. Ово дотичне новнне забиљежише као „ргу1 р1о(1 капогпске тЈгИе 1 8уе1о§'а роб1ап§1уа Мбкироуа ро Ва1шас1јј." Ко су она лица што су се поунијатила, каквим се средствима то извело и шта је све при томе од дотичних рађено, — то су питања, која не сиадају у ову моју бесједу. Али у ову бесједу свакако сиада то. да је унија међу православпим Далматинцима онет иомолила главу; а у ову бесједу снада још више то, да је оно неколико ноунијаћених из Врличке парохије тек „први плод и сада отпочетога рада о унијаћењу у ДалмациЈИ. И овај ме чин и навео, да о овоме данас водим ријеч моју е вама, православна браћо моја, и да вам архипастирску иоуку моју дадем при овој невољи, у коју ето увлаче православне Србе Далматинске. Новјесница је учитељица живота, — одавна је казано, и та се истина оправдала кроз све вијекове. Повјесница наша народна пека буде п нама сада учитељицом, како ћемо да се владамо цри новом овом немилом догађају у Врлици нри новом овом искушењу, којему се излажемо за вјеру своју. Шта је била право славна вјера за народ наш кроз све вијекове, од како смо као народ на свијету, ја нијесам тек један само пут вама, браћо, говорио. Првога дапа, када сам владиком вашим ностао, ја сам о томе већ вама говорио, а то понавл>ам и данас. Са православљем иочиње хрпстијански значај нашпх славнцх предака; иравославна пмје црква била ослон, кад Су највећа п најславнија дјела извађали; она им је народноет сачувала у .оним тешким часовама наше прошлости, кад је варвар хтио да нас уништи, кад је изгледало, да