Српски сион

С тр . 316.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 19.

непрекидности (ветрег) и свеонћности (аћ отшђив), тај не може н // пасти у субјективно су1)ење, ни подати се настраноме деспотизму, био то десиотизам нартијски. или какве приватне личности. Дакако може ,се жалити, што богата жетва богословске .науке на православном истоку привлачи још р е. лативно мало раденика. Али нема никакова узрока сумњи у сјајну и, може бити, блиску будућност, која очеку.је православно-бого с. ловску науку, када цео свет увиди силу и ж#лавост оних начела, којима живи источна црква, А та су начела такова, да, гарантуј ући слободно развиће специјално богословс ке науке, заједно с тим ни најмање не сте шњују слободно развиће и науке уопне, па р ззумевали ми ту филозофију, природне науке и ли другу какву грану човечјег знања. „У суштини православне вере, вели Т. Тернер, човек дубоког образовања и широких независних ногледа, нема ничег таког, што би могло иобудити филозофску мисао неопходном утицању у странку антихришћанског правца. . . . Православна црква захтева освећење разума, али тај захтев не само да није то исто што и захтев жртве разума, него нанротив води још већем задубљивању. ... Па стога је у православној цркви, но њеној суштини, нокрет слободне науке већма обезбеђен, него у занадним црквама, а ако срце не може бити без мисли, без сумње је иотреба здравог религијозног живота боље осигурана у иравослављу, него у католицизму, , или нротестантизму". Г. Тернер донушта нри том, да се „у појединим иомесним нравославним црквама може још нојавити несхватање те корените истине, да се још може појавитп борба с науком или бар неноверење према њој". Али се не може не сложити се с њим, да су „то само остатци пређашњег необразовања, пређашње неразвијсности, који све више и вшпе морају устуиати место, без икаквог уштрба за истиниту веру, другом погледу на ствари, и чим више буде тај поглед избијао у помесним православннм црквама, тим ће дубље бити њихов живот проникнут истинитим православшш духом", 1 А најгоре погодбе за развиће богословске науке ствара католицизам, који осуђује богословску мисао или на нотнуно мртвило, или је гони, да се креће и ради у једностраном правцу, указући јој и тачку, нрема којој се има кретати, и коначну сврху у идеји пап1 Иравославное Обоар'1>ше. 1884. Октобар, стр. 35У.

скога приматстра. II с пута, који јој је у Риму насликан, и не сме н не може сићи. Још је Григорије VII. давао значај аксијома томе мишљењу, да се никакова књига не може сматрати за иравплну нити не сме допустити, да крстари ио народу ако је не одобри аностолски престо. А наследници Григоријеви побринуше се, да принцпп, кога се држао њихов велики претеча, има с/галну примену на практици. С том сврхом је уређена у Риму специјална конгрегацпја, која оштро пралп сувремену литературу п, руководећп се теоријама папшзма, подиже строг суд. Оваку књигу, која не одговара папскоме гледшпту, одмах уносн у 1П(1ех Нђгогит ргоћЛл^огит (поппс забрањених књига) као п објављује је или као јеретичку и безбожну, или као неморалну и нечисту, или, у мањој мери, као саблажњиву и сумњиву. (Наставиће ее.)

Реферат катихете и проФесора на вел. кр. реалци у Земуну јереја Саве Теодорови^а о паставним илановима и вероучевним књигама по којима се сада иредаје иравославна веронаука у нижам и вишим гимназијама и реалкама. ^ I. Наотавни планови. Ако усвојимо као руководство при предавању веронауке у средњим школама оно умесно и онће иризнато начело, да нредавања из веронауке треба нре свега да буде религијозно-морално о.сеКање и да на тај начин дају вољи религијозно-морални нравад, а тек у другом роду да образује разум , објашњаваЈући ученицима религиј озне-моралне истине, утврђујуКи их у вери њихових родитеља и исиуњавајући им савест моралним идејама, развијајући свсст о моралним дужностима нрема Богу, ссби и ближњем и стварајући научно-етично уверсње у н.их, тако, да исто буде од нресудна значаја за њихов живот и карактер, — па то пачело сравнимо како са садањим наетавиим нлановима у средњим школама карловачке Митронолије, тако и са односним уџбеницима, — уверићемо се, да ни садањи наставни илапови, ни у њпма нрописане веронаучне књиге, нису у свему онако удешене, како би гореиоменутом начелу у свему одговорити и Фактичне иотребе религијозно моралне наставе према сувременим захтевима како ваља задовоЉИТИ МОГЈШ.