Српски сион

С тр . 354.

дСРПСКИ СИОНЛ

Б р . 21.

пе будпмске, кумовао г. Стеван В. Ноповчћ управнтељ Текедијина завода. По резању колача поздравпо је парох Е. ЧуииЛ лепим речима српској будимској оппгтинп нашој храмовну славу њезину, поменувшп заслуге старцх Вудимаца, који су овако велелепни храм подигиули, и ревност последњих поколења, која су опстанак храма п општине обезбедила. Пошто отпојасмо тропар, стаде у прочеље столу вреднн и заслужни члан и одборник општине будимске г. Никола ТабаковиЛ , мипистарскп конциниста, те нам у нодужем, леио смишљеном и вешто изведеном говору опнса жпвот и рад покојнога иредседника цркв. општине будимске Александра СтојачковиИа поброји и жпво нам предочи оие многе п велике заслуге, које је врли нокојник стекао око унапређивања иновног стања и унраве општине. По завршетку говора, кога је дупком пуна дворана одушевљеним усклицима прихватила — пао је застор са лика Стојдчковићева и иред нама се указа врло вернп и уметнички изведена слика, којом су чесгите кћери покојиикове, гђе Јулка Вељкод и Олга Пешина претекле црквену оиштину, када су сазнале да је општина пзраду лика заслужнога оца им одлучила. Присутна Србадија поздравила је лик покојнога Стојачковића са бурним усклицима: слава му ! Пошто су се ови усклици стишали, узе реч г. Сте/нт В. ПоповиЛ , да по стародавиом обичају а као славски кум и као званица именом Текелијана завода и његових пнтомаца поздрави оиштину и слављеника јој. Са речима пуним жаркога родољубља, онисао нам је речпма говорник велики значај Сто јачковиКев као сржкога књижевника нарочито као пнсца „ Историје славенског богослужења" књиге „ Черте нз живота српскога царода" и других иублицистичких радова, којима је слављеник расветљивао нрошлосг свога парода и радио за његову лепшу будућност. Затим је говорник у говору своме прешао на ону велику и знамениту културну улогу, којуЏсрпскаопштинабуднмска пграла у прошлостп у одбрани евпју онпх права, која обзбеђују нашему народу његову особину — па нам је ионово предо чио ону важну улогу, која иредстоји Будииској општини у нашим најближим данима, када у њојзи буде становао енискон и епархијска управа, када она буде позвана да постане среднштем православнога Српства будимске еаархије. Говор овај занео је сву присутну публику до највећега одушевлења н свн, који смо стајалп нод утиском овога лепога, заноснога и родољубивога

говора, пунога родољубивпх жеља и језгровитих мнслн - осетисмо као да је у овај мах испуннло наш општински дом „ дихаиије бурно ", —• онај дух светога православља, који нас је очувао у нрошлости и који ће нас одбранити у будућности; да се одржимо овде па крајњем обронку православног Српства. После овога говора захвалио се зет покојнога Стојачковића, хусарски мајор Јосиф Вељков, који је дошао чак из Галиције на ову светковпну, на почасти која је покојном Стојачковићу указана и онда су се ређале здравице: внреосвеш. г . епискоту Јеремији, Будимцима, званицама, шродици СтојачковиЛевој и данашњим говорницима, које је омладина мушка и женска пратила са ,, Многаја љета и . ЈХеиа ова светковина завршена је у 1 сат по иодне складно и одушевљено." (Велжки добротвор свештенства). ТГрофесор московског униберзитета Др. Захарин , завештао је и одмах послао прокуратору св. Синода Руског Побједоносцову 500 хиљада рубаља (око 700 хиљада форинти) у ту цељ, да се нрпход тога завештаја употреби на давање нрииомоћи сиромашиом свсштеиству у једној или две губерније. У опширноме иисму, којим велики завештач поираћа свој завештај прокуратору св. Сннода Руског, излаже он побуде, које су га руководпле да учинн свој завештај, а међу којим побудама је н његово осведочење, да је свештенство велика и важна чињеница у проповедању морала, ширењу и учврпгћавању вере Христове, те као таком сгалежу да свештенству треба осигурати положај. Побједоносцов је завештајно писмо Дра. Захарина доставио Руском цару, који је својом руком на њему написао ове речи: „Примам к знању ово патрнјотско шжртвовање и благодарим Тако Руси! (Српска православна црквена општина Бечка) изјавила је високопреосвештеном епнскопу г. Никодиму Милашу жељу, да дође нод црквену јурнсдикцију Далматинског еиискона. Г. Еиископ је одговорио, да ће се врло радо одазвати тој жељи кад надлежии старпји фактори своје суђење о томе изреку. Бпло би еаевнм ираво, да се и ови одазову тој. жељи. (Пенсије свештеничких удовица и помо! свештеничкој сирочади.) У сједници од 16. априла ове године Царевиискога вијећа примљена је ресолуција, да свештеничке удовице могу добити пенсије у истој колнчшш, као н удовице државних чиновника XI и X, односно IX п VIII служб. разреда, а тако исто, да п свештеничка сирочад могу добивати,