Српски сион

С тр . 344.

^СРПСКИ

СИОН>

бр. 21.

лити, да то иостигну, јер у спромашној дијецези задарској бике сигурнији за уредно вршење душеиастирства, но што су, док с нама у свези стоје. Ми им не. можеао осигуратп да имају свагда свештеника, бечка влада моћи ке то учинити. Не каже „Сапс1е]а" ко је потакао опет у синоду мисао о опћем православном синоду православне дркве у Австро-Угарској, но држимо да се не варамо, ако речемо, да је то учинио епископ задарски г. др. Кикодим Милст. Он је то питање већ покретао, а видимо, да је синод сада ријешио, да се синодални закључак од 18. септембра. 1890. у дјело приведе, т. ј. да се поради на том, да до опћег архијерејског синода православне пркве у Австро-Угарској дођемо. Ако помогне Бог, па се то оствари, онда смо много добили, више можда, но што и мислимо. Још једну само ствар да споменемо. У „Истини" (бр. 6. год. 1887.) писао сам опширније о абнормалном положају наше- цркве у војсци нашој. Православни војени свештеници (капелани) утрпани су у. исти статус са капеланима римокатоличким и унијатским, они су потчињени римокатбличким војеним духовним властима. Тако је одређено 1883. године за редовну војску, а 1884. и за домобранство, Iдје римокатолички војни супериор посредује тако|е у духовним потребама домобранаца православне вјере! Навео сам тамо и друге чудновате одредбе из односних ирониса. И ето малени синод буковИнско-далматинске митрополије закључио је сада, да се обрати влади и да иште, да се службавојних евештеника православних тако удеси, да ови не буду потчињени духовном вођењу римокатоличких власти. Сигурно ће се с тијем у свези искати иотнуно и правилно уређење православног пастирства у нашој војсци. Будни чувари интереса своје цркве за цијело 1.е ирије или послије и у том послу усијети. Такав рад синода буковипско-далматинске православне митрополије пуни срце наше тврдом надом, да ће Бог такав рад благословити и дати, да се и успјесима обрадујемо. У Карловцима, па дап св и ираведпог Јова многосшрасног, год. 1896.

ПРОПОВИЈЕД на Уепеније пресв. Богородице, 1889. Говорио у Филијалној цркви у Гудовцу прота Јован Вучковић. Родх лбкакх н прмкжодфи зналинТА шретх (Мат. 12, 89). Било је о Ускрсу, а прошло је од тада већ пет годипа, кад сам се са светог овог мјеста онростио с вама, као капелан парохије, којој ирипадају и села, за која је свети овај храм подигнут. Опроштаја тога увијек се сјећам. Сузе, које сам тада видио у очима вашим, остале су ми у иајслађој усномени за цио живот. У часу оном ви сте великодушпо заборавили све, што у времену од нреко двије и пол године нијесам био добро учинио, иа помишљајући једипо на искрепу љубав нашу и па опо, пгго уз иомоћ Божју добра учиних, пустили сте сузу па растапку нашем. А и моје очи засузиле су тада, јер срце моје знало је, да ме љубите и души мојој тешко је било иа растапку с вама и са светим храмом овим. око којег се у пемилом једном часу пађосмо и упознасмо, а који нас је потом држао у лијеиој заједници све до растанка нашег. Да, тешки су били дани, у које се упознасмо. Село Пргомел.е било се узбунило. Преварио н>еко људе у љему, да ће се парохијал јако повисити. А они лаковјерни пе упиташе својег свештепика, да ли је истииа, већ новјероваше. И кад опет њеко шаппу, да пе ће пишта плаћати, да ће до бити и цркву и свенггеника без икаква свога трошка, нгга више, да ће још и новаца до бити, ако се поунијате, нађе их се њеко лицииа и одоше у Крижевце на договор, па дошавши отуд стадоше и друге бунити. У то доба бавећи се случајно по свршетку својих паука у вашој близини, унознасмо се. Кад се с наше стране почело нстраживати, пгга је разлог том жалоспом и срамотиом нокрету, тада смо се нрви пут видјели, а послије тога сам често уз Пароха нарћанског међу вама бивао. Бог нека у милости својој наплати сваком брату, који се тада потрудио, да заведеие обавијести, а Он је већ онростио