Српски сион

Бр. 29

Стр. 475

већине нашега представнпштва, пре свега нстпчеио, да се дужпост наше вароши за издржавање српскпх веропсповедннх школа — оснпва на стародавној пракси од читавога стољећа, а и на посебнож контрактуалном одношају, испод којз дакле варош извући се не може. 25 п 38 §. зак. чл. од год. 1868 наређује, да оне политичне опћпне, које су из својпх ирпхода до стунаља у живот овога закона, вероисповедне школе издржавале — могу то п на даље чинптн, ако се у томе погледу изјасне. Ово факултативно наређење законско дакле омогуЛава издржавање вероисноведнпх школа пз средстава политичне општине, а у томе питању донесене конкретне наредбе впсокога мпиистарства дају позваноме закону екстензивно тумачење п стављају у дужност политнчнлм опћпнама издржавање веронсповедипх школа тамо, где је политична ошнтина ову дужност прије год. 1868, дакле прије него што је нозвани закон у живот стунио — фактично вршила. Тако наређују наредбе високога минпстарства за унутрашње послове — број 32024 ех 1881 и 13032 ех 1804. да тамо, где политичну опш. дужност пздржавања вероисповед. школа, на основу старе праксе или посебног контрактуалног одношаја терети, имају полит. општине и надаље бринути се за издржавање вероисшведних гакола. С тпм у свези слободни смо напоменути, да IX. зак. чл. од год. 1868 даје срнској митрополији у црквенпм н школским стварима подпуно автономно право, но коме српскоме коигресу припада не само јурисдикцпјонална, него и законодавна власт у тима пнтањима. У оквиру ове власти донесена, Његовим Беличанством нревишње санкцијонисана п високим мшшстаретвом за богочаст и јавну наставу под бр 17565 ех 1872 законито обнародована „Школска .Уредба " у своме 51. §-у дословно наређује: у општинама, где учитељи плату и остале користи из касе или других извора политичких оиЛина уживају. уживаЛе све то и одсад од шолитичне општине и . Ж тако позванп закони и наредбе као и сада споменута уредба нодпуно сагласно располажу о дужностпма под. општина у томе нитању. Наша је варош пак до сада сасвим према нозвапом закону и нормама поступала, настављајући праксу, која се враћа чак до почетка овога столећа. Наша се је варош, дакле, баш због тога, јер је српске веронсповедне школе фактпчно беспрекпдно и без прнговора издржавала, — у томе погледу обвезаном сматрада, као што то доказује п уговор,

што га је са нашом црквеном општином 6. јануара 1896 год. склоппла и који је уговор високим министарством одобреи. Овпм се уговором варош наша обвезује, да ће за градњу веропсиоведнпх срп. школа 80.000 фор. словом осамдесет хиљада фор. цркв. ошнтини нашој датп Да се дакле наша варош као јуридичка особа нпје сматрала обвезаном на пздржавање срнскпх вероисповеднпх школа, дл ли бн она била кроз читаво столеће фактично пздржавала те школе и да лп бп се обвезала била пз својнх средстава, и то до износа огромне своте од 80.000 фор. градити српске вероисповедне школе ? Норед овако јасно манифестоване воље и контрактуалне обвезе, питамо, јели могуће, дајеварош наша вољу своју. која је на издржавање вероисноведппх школа управљена, одједном могла променути? То нпје могуће и смемо тврдити, да закључак већине варошког нредставншнтва нпје нзлпв воље вароши Вршца, као јуриднчке особе. У потврду овога навода. позпвамо се на седнички записник, којп сииспма прилежи, гласом којега је др. Аладар Хаг говорипк већине изјавио: да он и његова страика немогу одустатп од донашања закључка, којим се срн школама издржавање ускраћује, јер су се опи тако у поверљпвој конференцији, која је томе претходила — договорилп. Члановп већпне нпсу дакле у томе питању гласалп по уверењу, црпљеном пз саме расираве овога питања, него онако, како су се „договоршш" на конференцнји иоверљивој, која иаравно стојн сасвим под упливом локалних трвења и сплетака. Високо Минисгарство! Из прихода вароши иаше издржаваиа је досада једна културна пнституција. Ова културиа институција — наше вероисповедне школе — улевала је доеада у млада срца. увек верност п оданост према краљу и: домовини п трудп се да домовини образује честите грађаие и цркви религијозне ц моралне синове У место дакле, да се ова институција, која развија тако благотворну делатнос/г још боље него досада нодунре, одузима јој се без свакога разлога п једиио из локалних обзира досадање издржавање, а да јој се за то иикакав еквнвалеит не даје, према чему се впдн, да се нде на уништење те инстнтуције. ][ може ли се то у нравној држави дозволитп? Ми држимо, да ие може, и да законп н мудра влада наше домовине неће дозволпти, да се против културних установа овакови атентатн чипе. Уздајућп се .у мудрост и нравДољубље впсокога министарства јесмо и т. д. У Вршцу 7. Јула 1896,