Српски сион

С тр . 508.

„СРИСКИ СИОН."

Б р . 31

ле да у оиће нема разлога, да се ови пз бори друкчије обављају — то се на темељу овд. .одлуке од потписанога дана и под горњим бројем славном (наслов) школ. одбору издаје наредба, да упути подручне срп. прав. пркв. опћине да речене изборе од сад сходно § у 16• прев кр. рескргтша од 10. авг. 1868. тајним гласањем обављају , а епарх. школ. одбори при прегледу изборних списа да и на ту прилику обраћају пажњу своју. Из седнице срн. прав. нар. ПТколског Савета држане у Карловцима 5. (17.) априла 1896. год. Г е о р г и ј е с. р. Патријарх. Одликовање. Његово Високопреосвештенство, господџн епнскои бачки Герман ОпачнИ благоизволио је иароха у Госиођинци Николу Бељанског одликовати насловом ночасног иротојереја.

НЕЗВАНИЧНИ 4 ЕО. Оеновни принцип римеког католицизма. — Н. Бјељајев. (Наставак) Стога постаје разумљиво, зашто је у средњем веку тако снажна била инквнзиција и зашто је римска црква тако неумољиво гонила јеретике и уопће истинске или тобожње ненријатеље напства и, ударајући на њих духовне казне, сматрала себе у праву да може употребљавати иротив њих и физичку силу и мере спољашње принуде, бацати их у тамнице, ударати на муке, ецаљивати на ломачама, покретати нротив њих крсташке походе. Инквизиција, са свима својим ужасима, никада се не би могла угврдити и доћи до тако огромне снаге чак ни у средњем веку, кад не би могла наћи за себе оиравдања у самим теолошким иринципима католичанства. Уређење инквизиције јесте директни резултат и захтев вероисноведне системе католицизма и инквизитори су стога и могли постати тако страшна сила у католицизму, што су били- најконзеквентији тумачи и носиоци тих идеја, које и до сада проповеда римска црква п које улазе

у састав њеног вероучења, еастављајући теоретску основу њених епитимија. Теорија сатисфакције говори, да се у тајни покајања даје ненотпуно разрешење, да и разрешен у тајни покајања грех не може и не сме остати без освете, да за сваки уопће грех цркава мора дати но заслузи, по мери греховности пред Богом. Ако су такова права и обавезе црквене, јасно је, да ствар црквеног суда мора битп установл-ена по могућности на тај начин, да се ниједан у истини крввац нред Богом не може извући испод нрквеног трибунала и избећп заслуж^ну казну. Колико су биле снажне те идеје и до какових је ужасних размера дошла у средњем веку њихова примена на делу, може се видети из рада инквизитора у време крсташких похода у јужну Француску против Валденза и Албигенза. Руководно правило, које су они примењивали овде на делу, налазило се у томе, да је више хи.Ђада погинуло од њихове жестокости, невино и узалудно, чим би се само један у истини кривац сакрио испред суда црквеног и не издржао заслужену одмазду. „Убијајте све, Господ ће одабрати своје% — ето то је принцип ужасни и грозни, до кога су долазили најконзеквентнији представници инквизиције. За чудо, ма колико да је јасна веза између инквизиције и догматичких доктрина, ипак често измакне иснред очију испитивача, од којих једни узимају, да је инквивиција продукат нетрпљивоети, која да је особина Хришћанству уопће; да је догмат о немогућности спасти се ван цркве најчешћи извор, откуд пониче инквизицијони трибунал. Према томе би се инквизинија исто тако лако могла појавитн п утврдити и у источној цркви, као и у западној; а ако источна црква није створила инквизиције, то се тобоже да растумачити из случајних узрока. Неки чак узимају, да је инквизиција постојала и у источној цркви, и да потврде то позивају се на законе византијских и руских царева, који су се лаћали строгих мера нротив јеретика и расколника Не може ништа бити иогрешније него што је то гледиште. Чудовишни трибунал инквизицијз јесте институт сиецијално католички 1 и узалуд се за ужасе и грозоте, којима је осрамотио римску цркву, бацају укори на Хришћанство уопће и ириписује му дух 1 „131е Iпс][и 181 г. 1 о11 181; е!пе 8рес1а111,а1 <1ег Рлр.ч1;-К1геће", — с правом вели Рг. НоШпапп у 6е8с1псћ1,е <1ег 1п<|иГ811лоп. I. В. 8. IV, 1878.