Српски сион

В р . 31.

нетрпљивости. Узалуд се такође труде да подрију опће-хришћански догмат о неиогућности спасти се ван дркве, мислећи да ће тиме разрушити сами извор, из кога као бајаги узима свој почетак инквизипдјони трибунал. Инквизиција је продукат не оиће хришћанског веровања, него специјално католичке теорије сатисфакције, која облачи јерархи у наилатно-укорном нлашћу, полаже на њу не само ираво, него чак обавезу да гони грехе, да се свети непријатељима цркве. Научењадп разних школа и праваца једногласно протестују против ужаса инквизиције. И богослови православне цркве не могу другојачије стати наспрам тих ужаса него с протестом На то нас обавезује учење наше цркве. А што указују на оштрину царских закон^ и мера против јеретика и нечастиваца, то овде нема никакове важности Ти закони и мере никако не истечу из догматског учења васељенске цркве, која се односно јеретика и грешника никада није одавала сврхама тек иросте освете. Напротив из каноничких установа се види, да су бриге црквене биле управљене на другу страну, наиме на то, да ноправи грешника, а када упорство и зла воља учинише ту сврху непостижном, да сачува хришћанску светињу од гажења и да огради остале верне од заразе. Ако пажљиво разгледамо борбу царева против јеретика, лако ћемо се уверити да су и овде на првом месту биле исте сврхе Затим католичка теорија даје у вишем степену својствен карактер учењу о добрим делима. Писмо вели, да к'крл вез« д г клх лиртка естк (Јак. II, 26). Стога наша црква п ставља оправдање у зависност не само од вере него и од нашег личног рада Личним радом морамо повећати дано на-м скровиште вере. То је гледиште примљено и у римско-католичкој догматици. Али особина католичког гледишта налази се у томе, да, усвајајући добрим делима карактер задовол.ења, ово им нриписује у исто време карактер казне самога себе. Правосуђе Божје задовољава се иак у једнаком степену, да ли човек претрпи какову му драго нривремену беду 110 (: УДУ самога Промисла, или нрими епитимпју од цркве, или пак наметне сам од себе какве му драго нодвиге. Приморавајући на тај начин да се гледа на врлину као на казну самога себе, католичка теорија је тим самим ионижава. Осим тога врлина престаје битн овде израз и појава оне же^и к добру, која припада само

срцу загрејаном љубављу ирема Богу. Напротив хришћански иодвизи узимају у католицизму карактер ропског труда, на који човек полази под морање, ради дубоког потреса мишљу о казнама Бога осветитеља, којему се човек обраћа затим, да ублажи гњев грознога Бога. Алп као казна < амога себе иодвизи благочашћа, с друге стране, ио згодној опасци А. С. Хомјакова, добијају у католичкој теорији карактер меркантилно-јуридичке сгвари, која је' осебина слуге, који с почегка дршће пред својим госиодином, а затим је спреман, да подигне процес нротпв њега Пошто се мера временитих казни одређује стеиеном греховности, то и подвизп благочашћаморају иматиквантитативни одношај према греховним поступцима, мора поетојати извесна норма за одређивање степена наравствене зрелосги, на чију висину Хришћанин у свђјим подвизима, уколико они служе као задовол.ење Богу, мора се пењати, али од које даље може се и не простирати. ОтЈ г да мисао о заслугама преко дужиости, мисао — која гаји дух гордости и која потиче на препирку с Богом. Из страха и трепета с ночетка се рађају подвизи А онда се човека дохвата гордост и он се јавља пред лицем Божјим с фарисејским осећајима самодовољства п почињати набрајатн сво.'е подвиге и заслуге. С почетка раде Господу са страхом и трепетом, раде за уплату дуга. А онда се одједном поткрада у душу мисао, да је за Бога већ доста урађено, да је сада постао дужником не човек Богу, него обратно — Бог човеку; да задовољење, које смо иринели Богу, не само да је довољно, него чак нреобилно, да се мера грехова наших покрива сумом врлина са још неким сувишком. Краће речено, католичка теорија допушта, да, ако не сви, а оно некп могу задовољити Вогу својим подвизима благочашћа не само потпуно, него чак са еувишком, могу обавити толико добрих дела, да се мора створити још неки сувишак, кад се њима покрију грешна дела. У основи свих тих назора лежи нредсгава као да иостојп такав нормални ниво наравственог деловања и развића, којп дели подвиге благочашћа на две областп —- обавезног и необавезног, по дужности и преко дужносли, довољног п преобилног. Али таково схватање наравственог' закона стојн у одлучној контрадикцији са заповеђу Госнода евојим последницима: б 8 дитј сокцншни гакоже Отецх кашх небеснк1и сокершена естк (Мат. V".