Српски сион

С тр . 510.

„ОР11СКИ

сион 1 *.

Кр. 31.

48). Узвишеношћу тога идеала одбадује се свака могућност сагласити се с гледиштеи, примљеним у католидизму. Ма како далеко одмакао човек на нуту 'Свога наравственог развића, није у ираву да тако суди, да, достигавши извесни степен и стадијум савршенства,, може већ починути и зауставити се, као онај, који је свршио све што му сиада у дужност и што је обавезно, да даљи покрет његов у напред бива већ подвигом преко дужности и иреобилним. То је без сумње даље, што у наравственом развићу једни долазе до веће зрелости, други до мање. Али се не може еагласити с тим мишљењем, као да се степен наравственог савршенсгва одређује квантитативном сумом или врстом и каквоћом наравствених нодвига и као да се до помирења с Богои долази тек онда, када се међу грешним постуидима и добрим делима утврди известан пропорцијоналан одношај, тако, да ко има извесну суму добрих дела, тај већ има фактично право на отнуштање временитих казни за примерну количину, добрих дела, а други могу имати толико добрих дела, да значајно превишују меру њихове греховности иред Богом. Та лажна идеја мере, која, установљујући извесни баланс и квантитативну пропордионалност између наших грехова и добрих дела, тим самим даје човеку нраво, да гледа на свако своје дело као на фактичну заслугу и да очеку.је за њега саразмерну награду, налази нобијање себе у причи о раденидима виноградара, који су добили једнаку плату, ма да су и произвели неједнаку количину рада и ма да су се јавили на рад у разно време (Мат. XX). А уопће достојанство врлине и узвишеност праведног раз вића одређује се не сумом дела извесне врсте и чак не врстом и обликом подвига благочашћа, него побудама, силом, енергијом, дубином и постојанством наравствених тежњи и дејстава, — стога се ништавна лепта, дана од сиротиње, и цени више од богатих приноса, учињених од сувишка. А што се точе признања, да наша добра дела имају значај задовољења Богу, то гледиште стоји у контрадикцији. с опћеиризнатим догматом о искупљењу рода човечјег Сином Божјим, и само је по себи сујетно гледиште: что дастх чмок'ккк изл^нб за ском (Мат. XVI, 26. Марк. УШ, 36)? (Наставиће се).

Разночтнт СИ /,МрЖНМ \-'Л цЈркокнослок'кнски\-х книга\х. У повијим издањима јеванђелија као у издаљу од год. 1864 и 1875 гласи !3 гл. 11 ст. од Луке овако: И се женл н/и^цјн д8^х недВжена л-ктх ослихнадесАТк, н еФ СЛАК(), И 14 Л<0Г8фИ КОСКЛОННТИСА (Сн10ДК. То мјесто гласи у јеванђелију од г. 1755 овако: И сс жена к-к и/и8фи д$\х нед^жжх л*кта осл !кнад{сатћ и в-к слбка и ш л»ог8цји косклонитиса ижк>д'А. Тако исто као и у том старом јеваиђелију од год. 1755 гласи то мјесто и у сарајевском издању т. ј. има нридјев слБкх, а не слдкх као што је у новијим издањима. Осим тога у сарајевском издању стоји о с л« к н л д {с а т к без к т ј. осжнлдкатк . Између слакх и сл8кх нема никакве разлике но значењу. Глагол гласи старословенски схлашти, скл а к ч е ш и, шсигуаге те слакх или слбкх значи савијен, згрчен. У срнском имамо л у к с!ег Во§еп. Ол8ка је ноотало од слакх промјеном вокала као што је постало у српском од тек ток. То је пошљедње сличније, на тако држим да је обичније и у словеиском сл8кх од с л а к х, премда и једно и друго долази. Да Је сл$кх обичније види се отуда што у старословенском чешће долази с л ж к х (— рускословенском слКкх). Тако у асеманову и остромирову јеванђелију долази на истом овом мјесту с&лжкх, Јов. Шив.

Две три о Старокатолицизму и његову одношају ка Правоелављу. (Свршетак Да је мишљење та два Атинека богослова, који су тако неправилно иротумачили други тезис Луцернског конгреса и који су устали против Старокатолицизма, сасвим неправилно, то се и тиме доказује што су највиђенији богослови других православних источних крајева како пре, тако и после Лудернског конгреса непрестано одржавали пријатељске одношаје са Старокатолидима, а васељенски патријарх Цариградске цркве је отворено изјавио своју симпатију према њима чак у тако ванредно важном саборском документу, као што је „окружна носланида". Сви су они тога мишљења, да Старокатолицизам иочива на основи старе неразде-