Српски сион

С тр. 58^.

„СРПСКИ

сион. и

В р . 35.

ност, љубав и приврженост према отачбини. Патриотизам је њему нриродна, као позитивноофишћанска дужност, дужност, на коју га његова савест и религија упућује, а њему светли и у овом пример Христа Спаситеља, св. апостола и нрвих Хришћана. Како пак при свем том може неко евесно и смишљеио номенута сумњичења и прекоре против цркве и њезипих чланова подизати, иама је у истини непоњатно. Не учи ли још увек црква опо, што је некад св. апостол писао у својој посланици к Римљанима: , Ко се иротиви нретностављеној власти, противи се заповести Божјој, а ко се овој противи, товари на себе тежак грех?" 1 * Поштовање црквене власти чини исто тако мало штете уважавању државне власти као што љубав, коју дете гаји према матери својој, не умањује оданост његову, коју према своме оцу осећа. Да се пак непомагање таквих људских закопа, који долазе у сукоб са вншом божанском вољом, не може иазвати непријатељским расположењем односно издајством отачбине, о томе је излишиа свака реч. С тога нека нико не тврди, да црквени космополитизаи лишава или убија љубав и верност према оној посебпој држави, према оном народу, коме једап Хришћанин нрипада; обоје се то даде са свим сложити. Држава, народ, ма како био моћан и силан, при свем том носи на себи карактер партикуларног и ограничепог, за то дакле и не сједињују све љ уде, све народе; но овај високи задатак тражи баш црква да испуни и она га може остваритн само својом универзалношћу, јединством науке своје. Црква не уништава особине појединих народа, што јој припадају; никако, она само хоће да у себи, као некој вишој, моралној тачци сједињења и јединства, изглади националне и државне опреке и противности и да спречи оживљење оног незнабожачког народносног припципа, са оном његовом мржњом према странцу и нлеменском борбом. Ето дакле такав је поглед Хришћанске науке на државу, на отачбину и на љубав и приврженост према њој. У Земуну, месеца Јула 1896. 4 Рим. 13. 2.

Беседа на Јеванђеље Матејево гл. УШ. ст. 5—14. По руеким изворима израдио: М. ПопадиЂ. (Свршетак) Ми би даље хтели за доказ добре вере своје претставити своју чисту и искрену љубав хришћанску. Погдејеона? Погледајте сами, зар није такова љубав у нама усахнула?, по самом оном пророчанству Христовом: „и друг друга издаће, и омрзнуће друг на друга" (Мат. 24, 10). Нека сваки од нас расуди: зар незнабошци иису један ирема другоме бољу љубав указивали. него ми Хришћани? Тако, када је цару Киру од некуда послано било много драгоцених украса, то их он не хтеде за себе задржати, него их еве раздели другима; а кад га је неко запитао: за што је то тако учинио? одговорио је: почем се тело моје свима тима украсити не може, а када ногледам на друге истима украшепе; то ће Тада и мени то као највећи украс служити А колико је међу нама Хришћапима такових, којима још одавпо имање мољац једе и рђа разједа? Колико је међу нама такових, којима нагомилано земаљско благо лупежи иоткопавају и краду? Којшко је напослетку и такових, којима од више година у жигницама нагомилану храну мишеви поједу? Па сви ови и ту сву штету и иропаст радије подносе, него што би дозволили, да се тим добром и благом ближњи њихов користи. Па каква је то л^убав ? ! Говоримо : љубим ближњег свога, а овамо пеко он од глади умире, но ипак ради њега нећу да начињем житнице своје. Љубим ближњег свога, а пека он од љуте зиме гине, то ипак од својих десет хаљипа ни једном не покривам наготу његову. Љубим ближњег свога,. а нека он правде ради у највећој беди и сиротињи страда; то од неизмерног блага свога, нећу ни једпог динара да му уделим. 0, боље да ћутимо, боље да ћутимо велим са таковом љубављу својом! Но ми би опет хтели да правдом веру своју засведочимо. Па где је оиа, је л' у речи нашој? Ах! заиста је иста код иезнабожаца бол>а. Један њихов народ имао је такови једаи закон, по коме ако ко год само један пут слаже, тај одмах нека но-