Српски сион

С тр . 596.

Б р. 86.

Одбор за потребно, сходно својој начелној одлуци од иотписаиога даиа и иод горњии бројем, упозоривши (нашиис) на одредбе у горехваљеној уредби у том иогледу установљене, ставити у дужност (нашиису), да у овом питаљу сходпо закону поступи, што ће рећи, да се у будуће сви спорови такове врсте, ако би евентуалпо на решење епархијској конзисторији иоднесепи били, иадлежиом епархијском административном одбору као првостепепом Форуму на поступање устуиити имају. Ова наредба доставља се како свима конзисторијама, тако и свима административним одборима ове митроиолије. Из седпице срн. нрав. нар. цркв. Саборског Одбора, држапе у Карловцима 21 . јуна (3. јула) 1896. Г е р г и ј е с. р. Патријарх.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Религија и народноет, као оенови ваепитања. Напиеао Н. Макавејски. Један од великих мислилаца старога света почиње иету кљигу свога знаменитога труда овим речима: „Нико не може оспорити то, да особита брига законодавца мора управљена бити на васпитање подмлатка, јер занемарење ОЕОга дела у држави, шкоди њезином нолитичком доброустројству." Две тисуће година не поколебаше и не постарише истипу ове тврдње Аристотелове. Питање о васпитању и сада стоји на истој висини нитања држаипе важности, и сада се оно спроводи у свима државама света с таким интересом, често и с таком пажњом, као да се појавило ве черас или ире два три дапа. А узрок и животна свежина његова појмљива је. Још Локе је говорио, да од свију људи девет десетина својим карактером и свим навикама живота свога дугују искључиво васпитању. Васпитање је једна од оних снажних сила. која је кадра кретати по извесним законима живот друштва и целе државе. Ево заиста се многи недостатци врло често приписују у овом животу погрешци

васпитаља. Ево зашто у оним тренутцима, када недостатци ови особито јасно избију у друштвепом сазнању, нитања васпитап.а постају дпевио зло и зашто се почињу изнова решавати, када се по иужди расматра и тумачи опет оно, што се већ давпо сматрало за коначно решено. Тешко да ћеми погрепшти ако рекнемо, да у данашње доба живимо у једном таком тренутку. Наш прослављени XIX век, што се више нриближује крају, тим приметиије узима једап мрачпи присенак и тим јаче изазива сету и сумрак на лицу сувременога му човештва. Млитавост мисли и осећаја, неопредељеност тежња, несталност у свима постунцима делања, у резултату иезадовољство и разочарење у животу, — оваке црте врло често карактеришу наше доба Сви осећају, већ поодавна, у Европи туђу неживахност пових иоколења, вели В. Розанов. Они су без живота у сваком одпошају, они су лишени сваких дарова, будући одељени другима. Наиме, они пемају снаге, из које ниче сваки дар, свака способност, која је енергична у делању или тврда у иротивљењу. Та „искра Вожја', која светли у човечанском образу често кроз мрак, који га окружава, кроз његову грубост, иеобуздану самовољу незнање, у овим поколењима, која се ружно светле, која изгледају, да ништа зла не чине, — као да се угасила, и као да је ништа нробудити не може... Не говорећи о овом изгледу женијалном или јуначком, — средину заузима само од себе, а не под притиском овог ноколења.„Како се често, вели проФ. К. Н. Јарош, кораци људи, који славе прво пролеће живота, одликују не будним уверењем и сталношћу, негс у свему противпим својствима. Ови л.уди тек што стуне на спагу живота, већ показују знаке умора. Поглед њихов не загрева се, кад виде иредстојеће тешкоће, и не разгрева се еиергија па ноштени, победоносни узлазак на гору усавршенства: иапротив, очи п.ихове блуде расејано по страипутицама и често, врло често и тренутно управљају се на бездну ниских страсти."