Српски сион

С тр . 622.

„СРПСКИ

СИОН. а

Б р . 37.

етоји пека веза, на коју треба да иас опомиње и потсјећа надгробни "споменик. Ми се Вогу молимо :!а душе, наишх покојника у цркви и на гробљу; у цркви налимо свијеће и чинимо иараетосе, а у гробљу преливамо гробове, и чинимо тамо аадушне молитве, а наши покојницн опет моле се Богу за наше здравље и за сваки нанредак наш. а највише да нас Бог сачува од разних биједа и невоља, од етрасти и гријехова тешких, како би поелије смрти наелиједили вјечно блаженство. Свеза ова евета је и тешко оном који је иренебрегне, тај се лпшио једног утјешавајућег срества, које му ништа на свијету не може да надокнади. Гдје је тај човјек, који у животу нема незгода, несрећа, неирилика и невоља; који не би имао потребе да се коме својски изјада и потужи? А коме ћеш се болан изјадати и потужити, да л злурадим људима, који ти се евете у несрећи и који се радују јаду и тузи твојој? Не, доиста не, пего кад ти је најтеже, онда ћеш отићи на гроб оца или мајке, мужа или жене, брата или сестре или дјеце евоје, па ћеш ее тамо сит изјадати и исплакати, цјеливаћеш крст на гробу милог иокојника свога п сјетићеш се иа крсту за гријехе и неваљалства људека иострадалог сина Божјег, па ћеш помислити: кад је могао нраведни, свети, човјекољубиви Христос Господ, претрпјети увриједе, неправде и мучења људска, на је опет свима опростио, то зашто да не трним ја грпјешни, и за што да ме тишти немила судбина ил сујета људска, кад је то све за кратко и кад се тек у иатњи овога задобива блаженство вјечног живота. И док ти тако мислиш учини ти се као да ти дух мртвих твојих, као да ти сам Госнод одговара: „трни синко и сноси то је воља Божја.ју трнљењу је спае," и ти одлазиш утјешен, спао ти терет са срца, јер си се потужио својима, и јер си узео прпмјер Христа Гоенода, кога си часнп крст видео и цјеливао. „Ето такав значај, такву силу има крсно знамење на гробов.има наших умрлих. Оно нас потејећа на страдања Христа Госнода, па нам одлакшава наше страдање, оно нас опомиње на молитву ономе, који нас је кадар утјешити и помоћи. Иа зато нека нам гробови не буду без крста и крсног споменика, и нека се ови не праве параде ради, да нокажу свијету нашу гордоет и сујету, већ нека се праве ради молитве и душевне утјехе, и онда ће тек одговарати својој сврси и задаћи а та је да у хришћанском стрпљењу подносимо све невоље овога свијета, како -би угодили вољи Божјој, одлакшали тијелу и епасли душу. Тако и овај данае освећени надгробни крст, који нам ноказује мјесто, гдј.е је лежало тијело вође и добротвора нашег св. Стевана Штиљановића, није иодигнут из сујете и параде ради, већ да покаже љубав и благодарност нашу према светом покојнику, и да нас опомене на усрдну молнтву Богу и његову св, угоднику, те но-

моћу њиховом да нам буде на утјеху у свима тјелееним н душевним страдањима нашима. За то не заборављајмо овај свети гроб и не туђимо се од њега, оетављајмо све послове на страну, па на данашњи дан дођимо овамо велико и мало, да заједнички нрославимо Бога и његова угодника св. Стевана, да им се иомолимо за здравље и срећу евоју, евоје дјеце и свога рода, и у заејени овога крета да тражимо и нађемо утјехе у свима невољама нашим. Иреиоручујем ову заједничку светињу љубави вашој, п желим, да нађете сви, који с вјером овамо долазите, здравља тијелу, утјехе души, и ерећу у свима поштеним пословима својима/' Тако свештеник — а како ирисутни народ? Жалост је о томе и говорити. Али ппак, да оправдам оно што сам паиријед рекао, морам са болом у дуиш да еноменем, да је и од оно мало народа што Је дошао, тек неколико душа слушало ријеч свештеникову-; само су они присуствовали богослужењу, који су дошли да траже номоћи своме душевном или тјелесном недугу. А оетали? Боље би било да могу да нре ћутим! Остали такав нојам имају о значају и важноети евечаности ове; толико евијеети народносне и нобожности хришћанске, да су за вријеме освећења споменика, за вријеме говора свештеникова и за цијело вријеме елужења бденија у непосредној близини ироводили у игри око тамбураша, у ијевању не народних него сокачких пјесама и поскочица, које срамоте достојанство Србиново и у сумњу доводе од старина признато срнско поштење и моралан срнски живот у опште, а како тек кад се изговарају у близини светнња и у часу кад се врши богослужење Кад овако православни Срби, онда смијемо ли тражити од присутних Чивута и Калвина да уз свештеника који служи нред крстом на гробу светитељевом, не стоји нод шеширом и да ие разговарају глаено. Но нека је доета! Тјешићу се тиме, да сам ја може бити све гледао и видио иесимистичким очима. И дај Боже да је тако! Од срца ћу се радовати, ако ме евештенство барањско својим радом; ако ме народ барањски евојим религиозно-моралним животом утјерају у лаж, и докажу ми да сам иеправедно судио о њпма. Дај Боже да то буде што скорије! Гост.

ЛИСТАК. Б Е Л Е Ш К Е. (Високопреосвештени г. епископ бачки Герман Опачи^) повратио се у своју резиденцпју пз Лајпцига, где се досад налазио на лечењу. (Високопреосвештени епископ вршачки Гаврило Змејанови!) позван је, као епископ дијецезан, од кр. угарског министар ства на свечано отварање Ђердапа. Високопреосвегатени епископ ће се том