Српски сион

„СРПОКИ СИОНЛ

Вр. 40.

св. Три Јерарха рукоположио га је накрачки епискон Сте®ан Крагујевић за нрезвитера, те буде постављен за личног помоћника своме оцу, иароху сенћанском. 1848. године, 15. Фебруара инсталован је за иароха у Сенти. Као ревносна и ваљана свештеника одликовао га је тадањи бачки епископ Платон црвеним појасом. 1862. године, 11. децембра постављен је за члана еиархијске конзисторије бачке, а 1868, именовао га је и одликовао тадањи епископ бачки Герман Анђелић за протонаместника, уважив му трудс и подвигн при многогодишњем застуиању и вршењу протопрезвитерских дужности у иротопрезвитерату старо-бечсјском, које дужности је вршио у два маха за-време упражњеног протопрезвитерског места тамошњег. Српска православна црквена општина новосадска одликовала га је избором за члана гимназијског јој натроната. Његова Светост, преузвишени господин Патријарх Георгије Бранкови^ као унравитељ бачке дијецезе, у.г. 1892 одликовао је врлог покојника протојерејством, уважив му многогодшпњи ревносни свештенички рад у цркви. Покојник беше редак свештеник у иогледу моралног и примерног владања и савесног вршења своје дужности. Честити иокојник је врло поштовао своју цркву, и кад је већ сасвим остарио и почео поболевати, био је несрећан, кад је морао због слабости изоетати од службе или вечерња. У опхођењу са другима добродушан и искрен, на дому љубазан и гостољубив, уживао је иокојни поп-Шандор — како га сви зваху — опште поштовање у Сенти, где су му и отац и деда још били паросима, а где је и он провео 53 године, благодетно делајући на бољитку Богом повереног му духовног стада. Год. 1894. прославио је, уз велике овације са евију страна, 50-годишњицу свога свештеничког рада. За покојником жали не само његова породица, већ и читава општина сенћанска, која је у нокојнику изгубила угледна члана и доброга духовног пастира. Са врлим покојником, који јо, као што јависмо, премипуо 16. (28.), а сарањен 18. (30.) септембра, опростио се, у цркви при оиелу, парох мартоношки г. јереј Младеи Јосић, овим говором: Радост и жалост стазе нам крстари на пугу живота до станца нашег, — гроба. Колико се њих дапас облачи у руво миља и весеља рад' слатког оног сна — века кратког, века доживотног; а колико се њих данас у белом овом

свету облачи у црно руво, рад оног горког чемера, што се сваки дан копа рака, да скријемо за вечност оца, мајку, брата, сестру, пријатеља, познаника. Колико се пута зажалило наше миље и весел,с на супца жар и на његов врео зрак, када се скрило за облак црн, те нам помрчином помутило миља и весеља нашег пут, а колико нута на тебе замислисмо гроЈе црни, што нам сваки дан отимаш и скриваш и мило и драго. Тако је то. И сунчев сјај сустиже облак црн, и дете корак ио корак сустиже старачки дан и тебе покојниче еустигла је судба та, јуче ти рече: доста је, — животу твоме да је крај. Питао бих те покојниче мили, је ли ти жао дана. прохујалих, путева твојих, стаза углачаиих; али ја читам са одлетеле душе твоје јасан одговор: Не дирајте ми мој мртвачки сан, — не жадим ја за данима пролећа мога, пролазише они кроз мене и уз мене са чаром сласти највеће, па када је Богу доста нека је и мени . задоста века преживљеног. Али дозволи ипак да ти узнемприм мртвачки сан, ти си мени то дозволио; за живота твога рече ми : Ти ме опрости са народом мојим, твоја реч нека ми утеши другара венчаног, помози немоћној старици да лакше добаци грудву земље за темељ куће ми вечне и деци твојој да сузе утарем проплакане па нокрову застртог ти за навек живота. Па ево ти дођох стриче мој мили, да исиуним у аманету твом завет мој и стојим поред гроба твог, као што си ти некада у дружби братској са оцем мојим стојао поред колевке моје и тутнуо ми у колевку среће ради дар, па ето видиш горке нам судбе, ја ти за тај дар зар са грудвом да благодарим ? Да те опростим са народом твојим рече ми ти: Зар ја немоћан и слаб, да опростим тебе великог достојанственика мирског свештенства у цркви Православној, — с-ве би то још лако било, јер није протојерејетво круна рада твога, већ она служба ревносна, којом си служио Богу, цркви и народу твоме иедесет и три године иуне, у којима си, — зар би могао набројати све оне сретне, које си благословио за брачпу везу, крштавао за православље свето, сахрањпвао и тешио, гробове преливао и дизао мајке још са непобусаних гробова деце своје а где да нокуиим оне силне мудре ти савете и речи, у коју књигу да вежем иа да читамо и