Српски сион

Б р . 40

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 665

молећиву и болећпву извештачену ревнитељску Физијоиомију. и почео са свим други разговор, чим би се ма ко и из даље појавио. 7. Па онда и сама тајансшвемост, којом је обмотано назаренско учење, њихово устројсџво и обичаји, такођер јако привлачи простога човека. „Пријатељи" и „пријатељице" увек све нешто крију и од самих оних, који већ редовно одлазе у „скупш/гине", с одлучном намером, да се поназарене; „браћа" и „сестре" такођер имају ствари, о којима опет „пријатељи" и „пријатељице^ немају појма И све то није тек какав мариФетлук, нити стоји оно, што је Јаша Томић у свом роману „Назарени" (нрво изд. стр. 230 и 231) хтео доказати, као да „назарени и не таје то према држави или странима(!), већ таје само баш нрема својим нријатељима, да их ти пријатељи не преваре(?)" — него су те тајне у правом смислу речи н.ихове „светиње", које ни сам онај не може да исприча, који је једном већ био и назаренски „брат" или „старешина", на се повратио у крило Православља, као што сам ја то већ једном и навео у мојој историји и суштини назаренства стр. 128. „До свега тога може се само редовним нутем доћи; то јСе теби сам Госиод открити, ако те за дошојна наЏ',," говорио ми је у том погледу главом неки „старешина," који је, такођер не зпајући, да сам богослов и да сам у тим стварима всћ нрилично верзиран, све и сва употребио, да ме за назаренштину нриволи, и који је иначе у сваком другом ногледу био тако предусретљив, да сам од њега дознао за многе ствари, о којима дотле нисам ни нојма имао. Када сам пак о тима „тајнама" иитао некога, који је већ био нрави, „препорођен" назарен, па га они, због неког нреступа му, искл.учили, и који је носл.е грдио назарепе на сваком кораку — и он је ту само слегао раменима: „прут је Госнодњи јак и страшан," рече, и погледаше око себе страшљива ногледа. Али ја држим, да је све то — у свези са њиховим донатистичким учењем о Цркви — спојено са лудовањем њиховим као

да су прави назарени толико праведни нред Богом, да им он испуњава сваку молбу, да им подељује неке небесне дарове сазнања. да су често и тако талични, да им се Бог са свим чулно јавља, говори с њима, упућује их, како да разуму по које место из Св. Писма, и даје им нова откривења, итд., као што сам ја такођер већ навео у мојој књизи, стр. 189 и 190. Ја сам још онда могао чути од неких, како се у сну разговарали са анђелима, што-ли ће и како ли ће у својој каквој невољи; другом је опет сам Дух Свети рекао, да ће доспети у рај: онај је пак својим рођеним очима видио Спаситеља у лишћу некога дрвета, овај на њиви итд. Мисао, са којим се назарен толико бави и непрестано је Фиксира, упечати се у извесном моменту на чуло вида, и визија, привиђење је готово. Да се пак таке изванредне „милости Божје" морају крити, и то баш специјално и нарочито од оних, „који су напољу, у мраку," то се даде ласно нојмити; али да и наговештаји таких „блаженстава" морају, за проста човека, имати иеке привлачне снаге, и то се неда нобити. 8 Даље, скривајући вешто своје рођене странпутице, указују они шареним бојама и моЛном руком на иолни неморал, који у тонеким нашим иарохијама отима маха. И, знајући за своје престуие и грехе у том правцу, наш човек или жена наша, сматра себе препорођеном, оправдаиом, чистом од греха, светом — када оде у иазарене. Напушта дакле веру прадедовску и с то1а, што у назаренштини види спасења од моралне пропасти Као да је просту човеку лакше бити и јеретику, са осећањем душевне пеке пасладе, него православну, па живети у вечитој иекој неизвесноеш у погледу вере и спасења. 9. Много иде назаренштини у прилог и она наша пеудаћа што је у пашем народу јако одомаћено гадно и уирав богохулничко исовање и којекакве срамошске речи, узречице, гаталице, иословице, песме и безобразни разговори. Као да у нас неморалан укус отима маха и шири се на све стране као загушљива каква заразна боље-