Српски сион

Б р . 42.

„ерпски сион."

С тр . 697.

слика несложнога српског духа, кад је човјек чешће већ гледао, како чак и ми. свештеници нри оваквим јавним опходима баш право сриски идемо и држимо се, онда је са призором литије, о којој говоримо, или боље да речем, са редом при истој, могао бити прилично задовољан и тјешити се надом, да ће ваљда једном и у том бити боље. Баљда ћемо ми свештеници једном ипак стати за тијем, да и сами себе, а и народ свој да освијестимо, да је ред и уредност свуда, па и ири литији, иуждан и Богу угодан. Та ред је ионајважнији услов за љепоту, а љепота је одсјај Божапства. Кад се литија враћала у цркву са честицама светих мученичких моћи, ко.је је у застртом дискосу на откривеној глави својој носио високопреосвештени господин енискон Мирон, угодно је било човјеку гледати побожни народ, како скрушено пригибље главу своју пред светиљом. Но то нијесу сви чинили Било их је миого, који су баш у оном часу, кад је ред био пригнути главу своју, исправили се и напрегнуте ногледе своје упирали баш на главу епископову. То даје повода мислити, да еви ти нијееу знали, шта еиископ носи, према томе нијесу иаравно знали ни то, са колико страхопоштовања треба то да сретају. Друкчије би се они држали, да су њихови свештеници у двије па и три недјеље нрије но што ће народ к пакрачким свечаностима доћи, разјаснили му, шта ће се све тамо свршавати и како се при том треба владати. Крв оних дивиих мученика, из које је као из многоилодног сјемена хришћапство бујно ницало, кости њихове свете, на којима се зграда хришћанске Цркве снажно утврдила, заслужиле су, да и оно најмање дијете своје научимо поштовати их. . . Моћи свете унесене су у цркву и положеие у освећену транезу, у гроб свети, на ком ће Господ да даде Себе на жртву за гријехе наше. Чин освећења обновљене цркве довршен је. Поново изађе свештенсгво са достојанственицима из цркве, да допрате у њу Његову Свегост, патријарха Георгија. У пуном архијерејском свештеном од-

јелу, ослањајући се на жезао архијерејски, а с крстом у десници благосиљајући народ, који са задовољством и поносом гледа у својега патријарха и побожно прима благослов његов, ушла је Његова Светосш у освећени храм и заузела мјесто у архијереском престолу, с којега свети лик светитеља Саве благо погледа на народ свој. На амвону пак стоји високопреосвештени господин енископ Мирон, зажареиих образа, свијетла ока, а скромпа држања. Стао је као опо Соломон у готову храму (Ш Царства, гл. 8., Г1 Паралииоменон, гл. 6.), да пред Богом, а на очи патријарха својег, старјешина пародних и народа својег, проговори нрву ријеч у обновљеиом и освећеном храму својем. Пун светога одушевљења говораше владика: „Боже велики и силни, коме је небо пријесто а земља подножје, хвала Ти и слава, што ми допусти доживјети овако свечано освећен овај Светотројични храм Твој, у којем пребиваш са јединородним Сином и свесветим благим и животворећим Духом Твојим и примаш у њему слабе молитве немоћних слугу Твојих! „Хвала Ти и слава од мене и свију, које си повјерио смјерности мојој, да се молим и старам и да и душу своју положим за њих, хвала Ти и у име њихово, у име цијелога свештенства и народа миле и добре епархије моје, јер ово је подједнако свију православне српске епархије пакрачке душа дан и велики и радостан. „Буди милостив и одсада свима нама, и колико си одредио да живимо, допусти да смо увијек Твоји, а Ти наш Бог, прибјежиште сила! „Послије Бога обраћам се Теби. всепресвћтлћиши и државни императоре и краљу наш Франц ЈосиФе I., добри и мудри владару и брижни и благи оче наш земал>ски, који љубиш подједнако све без разлике вјере поданике своје и зраке Царске и Краљевске милости своје једном мјером сиушташ на све народе нростране Австро-угарске државе своје. Ирими и у овоме часу светога, данашњом'славом Превишњега Имендана Твојег још вишег умноженог одушевљења нашег, ирими чисту душе наше и срца исповјест, да ћемо