Српски сион

В р . 42

сподо, велики жуиани, велеможни ноджупани, Вама високоиречасна господо архимандрити. нротопрезвитери Митрополије наше, и вама, осталој госноди, са стране што дођосте на данашњу славу ову и иснунисте срца наша радошћу и весељем, а душе наше одушевљењем чистим и блажепим. Хвала Вам иред Богом и људима! . . . „Хвала и свима трудбенипима, умјетницима, радницима на св. храму овом, и свима приложпицима његовима. међу којпма, послије високе кр. Хрв. Слав. Далм. зем. владе долази високосл. Саб. Одбор наш са ирилогом својим, нрема скромпима средствима овоодноснога Фонда доста знатним. Платио свима добри Бог здрављем и иесел,ем и живјели многаја љета! . . . „А што напоељетку да кажем вама, моји мили Пакрачани, моји драги суграђани вјере моје и осталих вијера. мени мили и драги као и вјере моје, чиме, Вас, да ноздравим, миле и драга Епархијане моје из близа и далека ?! Шта да кажем Вама, што да изнесем на суерет вама, овога пута у поздраву својем, кад смо ми одувијек једно срце, јздна душа, и зато што мислим ја, то мислите и ви. и нгго осјећам ја, то осјећате и ви, иа вам с тога немам шта да кажем, што не би већ зпали и ви; немам шта да вам изнесем на сусрет, мгго не би већ имали и ви, кад смо једпо срце и једна душа, „Дао нам Бог, док смо, да смо увијек своји, увијек једни, да једпаком вјерношћу и оданошћу поданичком служимо сваки иа евојем мјесту Превишњем ц. и кр. Пријестољу, да једнаком ревношћу вршимо савјесно дужности наше грађапске и црквене, да се сви међу собом љубимо једнаком љубављу братском и хришћанском и да на овоме и па свакоме мјесту славимо сада и увијек чистим срцем и чистом душом Триличнога Бога, Оца и Сина и Светога Духа! Амин!" Благодарствену ту молитву енископову прекидао је збор црквени одушевљепим одзивом својим, који је добивао израза у пјесмама: „Тон деспотин". . „лшогаА л-кта" и „ис пола ети". . На сваку ријеч еиископову пристајала је душа присутно; 1 народа и свакој се одзивало срце његово,

јер је оејећало, како се у обновлЈеном храму том привија мелем на ране његове из жалосне прошлости, која је у њему оставила успомену црну, као нтто је чаџав и црп био стари онај храм. Потиштено срце народа српеког, којем су толике и толике неправде чињене, расположило се веселије на призору једног дјела правичности и њему учињене. Али ето каже „Оћгог", да њеки лист биоградски замјера владици нашем, што је исказао ријеч благодарности Бану троједне краљевине н наш драги „Србобран" на чудаи њекако начин одбија потвору, да је и он ту ријеч штамиао. Још вели ,,Оћгог", да иам братац оиај из Србије норучује, да припазимо рађе на епископа Мирона, а бискуна Штросмајера да оставимо на миру! Е па хвала лијепо брату из Србије на родољубивом еавјету. Да богме, треба гомилу сасути па епископа, који се усудио рећи хвала човјеку, који међу нама бар донекле понравља оно, пгго је „Бан пучаиин" међу нама зла учинио. Треба, ја како! И треба иа владику Миропа бацити клетву иародну, што није насјекао у прострапим шумама епископије накрачке онолико милиона, колико је год требало, да се подигпе иста оиаква црква, каква је ђаковачка катедрала, па да не рече баш ником ни хвала. Та и Шшросмајер је градио днвпу цркву, али није Бану захваљивао ! А гле овог нашег владике! Пребогате ириходе еписконије своје ириграбио сам за се, а кад треба цркву ноправљати, онда мољака помоћ код владе, на кад паће Бана, који има срца и душе да и „шизматицима" потпору даде, онда му захваљује и упућује народ свој, да му за то рече „живио"! Па још да виче „живио" ономе истом Бану, којем је и Штросмајерово Т>аково под прозорима бускуповим исто тако клицао! Та то је већ страшно! . . . Разумијемо „Ођгог", али не разумијемо српску браћу. Или зар браћа та срнска збиља мисле, да је за нас пајиробитачпије. ако су нам еиаскоии наши бутун жигосани. Епископа Мирона још нијесмо поиљували, па ето сад баш најзгодније прилике, да и њега у блато бацимо! Кад нам у другом ничем није скривио, крив је што одаје