Српски сион

С тр . 726.

"СРПСКИ СИОН."

Бр. 44.

добро дело, племенито и благо, тај трепутак носи то дело наше пред престо правде и истине. Печати запечаћене књиге живота отварају се и раскидају, и у ту се књигу пишу дела наша, мисли наше, и осећаји наши, што их је донео тај тренутак. Тренутак је мали, што их је донео, ал нама је знаменит за вечност. Ако пре дамо овоме тренутку зло дело, мисао или помисао, осећај или накану, то опет тај тренутак носи дело то, мисао ил помисао ту. пред престо суда вечнога, опет се за нечаћена књига отвара, да се у њу све то уведе и запише. Ето долази страшни даи суда. Ено Судије, где седе на високи иресго иревознесен у свој слави својој уз трубе херувимске, и песме бесплотних сила. Ено износи се на средину занечаћена књига, ено се књига отвара, да нам се по занисаном у њој изрзче суд или помиловање, смрт или живот, лоно Аврамово или муке богатога. Тренутак за тренутком износи дела своја. Ето наших сведока или бранитеља паших. Ако су тренуци — сведоци светли били, задобићемо Судију на пашу страну. Ако су тренуци — сведоци тампи били, изгубисмо милост Судије. Ои ће отворити уста своја, да изрече стратшти суд и осуду, где више призива ни помиловања нема, већ тамница вечна и гена огњена . . . ! 0, благочастиви Хришћани, нижимо светли тренугак до тренутка, да нам ни једап пе буде као изгубљен уписан у књигу живота; на као што зрно песка до зрна иа обали морској чини чврсту обалу, која може одолети бури и оркану, тако ће чврсти и светли тренутак до тренутка начинити чврсту и светлу обалу, да одолимо бури искушења, која би хтела да нам смета у нашем делу вечнога живота. Кад вам год закуца на врата беда и иевоља иомозите јој у опом тренутку, да га за душу задобијате, а и ти српска селе узми мараму иза танка паса, што мириши миљем и босиљем, па утри сузу, где видиш да се суза од јада пролива. Угледај се на сестру своју Косовку девојку, која је још нре јарког сунца засукала скуте и рукаве, па отишла на иоље Косово, да за-

лаже рањенике и оне који умиру у ранама љутима као жртве за пародну слободу и величину, а ти теши и залажи ове овде патнике, који можда страдају због људске самовоље и неправде . . . Чувај образ и душу, чипи дела добра и милостна. Тако и ти брате Србине, у сваком тренутку, свакој згоди и нрилици и сваком ближњем, а од милина особито, своме Србину. брату рођеноме. Тако радећи не ћете имати потребе знати конац живота свога, јер ће светао бити. Тако радећи повољан ћете чути суд из књиге живога, што желим свима вама. — Амин ! Ве.л. Писаница. Милан Ј. Солари^.

Кад је умро Ирод Велики? (Наставак). 0 последњим дапима Ирода Великога и о важиијим догађајима у то доба прича потанко нознати нам Јооиф Флавије Гла внији моменти његова причања састоје се у овом : Украшавајући јерусалимски храм Ирод међу осталим беше метнуо златнога орла изнад врага, кроз која се улазило у храм. Такав поступак као противап закону наравно да је јако саблажњавао правоверне Јудеје и тај златни орао био је непрестано нредмет роптања, и једино позпата Иродова свирепост била је у стању, да уздр?ки народ од нобупе; но на то се само чекала згодна прилика, која им се у ово доба и пружила. Наиме, које старост, а које опет тешке болести обхрваше грознога Ирода и он падне у постељу. Када се дознало у Јерусалиму за његову болест и да нема изгледа, да ће дуго живети, неки ревии јудејски равиии: Јуда, сип Саа>орејев, и Матије, сип Маргалотов, сгаиу проноведати својим ученицима, да је дошло време, да уииште тога златнога орла. У то се доба пропесе и глас, да је Ирод на самрти. Кад та вест дође до ушију пеким младићима, нохитају они у храм и исеку секирама па комађе златиога орла. Но та побуна није имала времена, да обухвати сав јерусалимеки народ Брзо се иојави царски тисућник с војском, умири