Српски сион

С тр . 788.

„СРИСКИ СИОН."

Б р . 48.

ТТТ . Символ вере, молитва Господња, заиоведи Божје са кратким разчлањавањем; појање. IV. Историја Хришћанства (цркве) и то с главиом теидендијом на развитак цркве срнско православне; појање. V. Учења и обреди православне цркве и тумачења истих. VI. Читање и тумачење св. евангелија и на основу овог моралка. Целом овом градиву Спаситељ, Нзегова св. наука, црква и њено развиће служи за предмет. У обуци, наука Христова сачињава садржину катихизиса, дочим живот самог Спаситеља, цркга и развиће јој пада у опсег историје. Те ио томе, живот и наука јесу супстанције с којима ваља верног прожмати, да заиста такав буде. Ово би било у главном градиво пауке вере; но не мање је важно и то, како и на који начин да дадемо деци то градиво. Начин предавања нам, с којим желимо наставну цељ ностићи, јесте метод. У методу пак разликујемо: ток и облик иаставе и учила. Дете у животу стиче иредставе, појмове; ове збмра, сравњује и извађа из њих конзеквенције. Без сумње, да би оно и самом себи остављено, у животу донекле знања стекло. Но будући да је век човеков кратак, то се дете саразмерно за кратко време мора узвисити на онај степен иознања, на ком сгарији стоје, мора се снабдети знањем старијих, како би их заменити, а сам напредовати могао. На то, да убрза развиће детета, нозвана је школа, а онај начин школе, с којим она дете у акцептовању знања упућује и руководи, јесте: ток наставе. Овај је опет двојак; наиме, школа пре но што почне свој посао, шта више пре но што одреди и само градиво за учење, ваља да је начисто са индивидуумом свога учепика, физичиим и душевним развитком му, и према томе да определи градиво и начин иредавања свога. Овај, нрви носао школе, јесте: унутарњи ток наставе. Други део односи се више на сам предмет, како да организујемо градиво према ученику, како према осталим студијама, како да одредимо диспозицију гра-

дива и време учења; овај је рад школе сиољњи ток наставе. Човек до познања долази на више начипа. Ако узмемо нредмет те га, иснитујући на саставне му делове, делимо, стичемо знања путем аиализе; дочим ако полазимо од иојединих делова к целини, то деламо путем синтезе. Ова два начииа учења с најбољим успехом могу се употребити ири изучавању реалних ствари. Кад пак од реалних ствари, или ноје диних Факата, идемо аистракцији тако, да да поједиие иојмове по степеиу каквоће или у више и више концеитришемо, тада изводимо индукцију. Кад пак обратним путем стичемо познање, т. ј кад ношавши од којег вишег појма (^егшз ргсштит) гледамо какве све ниже иојмове, односно представе, садржи оно у себи, тада идемо дедукцијом. При обуци науке вере у осповној школи ваља избегавати сваки научии вид учења, због тога дедукција и нема ту места; дочим индукцију треба да употребимо одма у почетку наставе, јер је она од превелике важности баш у иочетку нри упознавању бића Божјег. Овде се једино само с њом можемо помоћи, дочим ћемо у току даљег учења видити, да нам није иотребна само она, већ и аиализа и синтеза, особито код повести, историје и песама. Све ово јесу путеви, по којима се до унутарњег тока наставе долази и шго школа ваља на уму да има. Код спољњег тока наставе ваља узети у обзир, диспозицију (иаставни план) дотичног градива, везу са осталим предметима, распоред часа и према овом распоред рада При учењу науке вере цело граддво поделимо на следећи општи наставни план: I ви разред, на основу очигледне наставе упознавање непосредне околине, затим постепено нрироде и најпосле свемогућега Бога; певање песмица у славу Бога. 9 Све ово зидало би се на темељу у нородици основаном и трајало би нрвог полгодишта. После тога следовале би старозаветне приче са великом пажњом на везу између њих; даље, молитве, појање. 9 Разумс се српске и од 1 — 2 стиха.