Српски сион

В р . 48

„(ЈРПСКИ СИОН".

С тр . 791.

купио; сакупио нас, да одамо последњу пошту своме добром Архипастиру, кога је нромисао Божја иозвала у своја наручја. Впше од пола века послужио је дркви својој; послужио је народу своме; а како га је народ му љубио, и како га је високо ценио, најбоље показује и овај број овде без разлике вере и народности, ко.ји се скуиио у ова-ј свети храм Божји, да се помоли Свевишњем за покој души љубљенога свога владике. Да би могли видети, како и колико је служио блажене сени архипасгир Јеремија своме народу, изнећемо овде у кратко бијографију покојникову. Јеремија Мађаревић родио се 1822. год у Батосеку. Основне школе учио је у Своме месту рођења и у Баји, где је и гимназију полазио. Фплософију је свршио у Кечкемету, а богословске науке у Сремским Карловдима. По свршетку ових наука позове га тадањи Епископ будимски Платон Атанадковић и, пошто је положио стечајни иснит, нроизведе га 1844. год. 1. фебруара за ђакона, а други дан за презвитера, и додељен буде за личног помоћника своме тасту иароху кишфалубскоме. Од тог доба вршио је иокојник своје свештенвчке дз'жности врло савесно; био је прави пастир стада свога; у добру га саветовао, да не заборави на невољнике, у злу и невољи соколио га и крепио надом у Бога. — 1864. год буде изабран за пароха будимског, где је и остао све до свога посвећења за Епископа. Као свештеник будимски стекао је покојник великих заслуга за српску будимску црквену општину. Свугде се заузимао за добро њено и добро стада свога и свагда је био вољан посаветовати друге, а и сам учинити оно, што је требало. Као парох будимски учио је правоелавну деду вери Христовој у свима будимским школама; а колико вреди тај његов неуморни рад и каквим је плодом уродио, најбоље ће увидети онај, који познаје ове прилике наше овде на мртвој стражи Срги тва и Православља. Седам година дана вршпо је бесплатно свештеничку дужност своју над нравоспавним војнидима у гарнизону престоничком; оне ученике, који се спремали за офпдире, учно је поштовати и љубити веру своју православну — аманет нрадедовски — и веран биТи своме премилостивом краљу; па за њега, кад устреба,

пролити и крв своју за земљу ову, натонљену крвљу предака њихових. — Болне је походио и тешио, особито за време окупације Босне; многи је рањеник нашао душевне утехе и окрепљења у мудрим речима проповедника слова Божјег. За све ове велике и лепе заслуге своје одликован је био блажени нокојник више пута од своје претиостављене духовне власти одликовањима свештеничким; још 1847. одликовао га је будимски Епископ Платон Атанацковић црвеним по.јасом и ноставио га намесником протопрезвитерата мохачког и чланом конзисторије будимске Године 1880. благоволео је епископ Арсеније Стојковић одликовати га за заслуге подарењем степена нротопрезвитерског и постављањем за администратора нротопрезвитерата будимског, које је звање пуних 15 година ревносно је обавл.ао. А године 1879., уважив заслуге му, благоизволио му је и Љегово Величанство цар и апосголски краљ Франц Јосиф I. најмилостивије изјавити посебним декретом своје превишње нризнање. А да му рад буде потпуно награђен и крунисан, св Архијерејски Синод у седници својој од 4. децембра 1895. изабрао га је за Енископа будимског. Заиста ретко одликовање за ретке заслуге. Како се цео православни народ обрадовао његовом избору и постављању за Епискоиа, најбољи је доказ она-ј свечани дочек, којим је дочекан и она дпвна пратња, која га је испратила приликом инсталације му у Ст. Андреју. Као Епископ будимски почео је блажени покојник свој рад у тишини; међу првима родољубима, који су покренули мисао о помагању српских вероисиоведних народнпх школа био је и епископ Јеремија. У сред рада му затече га смрт пресекавши немилосном косом својом све оне смерове, које је покојник смерао на добро народа свога. Још који часак, па ће се тело његово предати матери земљи, нестаће га из средине наше; али његовауспомена живеће дубоко урезана у срцима свију нас, опомињући нас на свету дужност, коју дугујемо цркви својој, роду своме. Сакупимо се браћо свештеници,. дични проноведници ■вере Христове; сакупимо се овде поред самртног одра, Архипастира свога; сакуиимо се и закунимо се, да ћемо чувати свету православну веру нашу, за коју су наши стари