Српски сион

Врој 49.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 805.

Дидим, Григорије Ниски. Григорије Назијанзин, Кирил Александријски, Максим Исповедник, Јован Дамаскин и други. Чине пажљивим на то, да је цариградски натријарх Тарасије примио исто схватање чак у своје вероисноведање, које је одобрено од седмог васељенског сабора, и које је бранио папа Адријан I.; најпосле на то, да су се ЕииФаније, Дидим и Григорије Назијанзин при томе јако приближили каснијем западном учењу о ГШодие. Мисле, да се једно, тако дубоко на свести староцрквеног богословља осповано гледиште, мора и данас донустити као израз дакако не откривене истине, него човечје спекулације. 3. И у томе се слажу чланови Комисије, да се људска спекулација о божанственој тајни Тројичпости ириродно креће у представама и изразима, који се ие могу нризнати као потпуно сходни, те стога и не као неспособни за усавршавање. И на том основу сматрају сва она ограничења, која иду ван откривене догме, као неОПраВДаиа. (Свршиће се.) Беееда. На Лук. гл. X. стр. 25 —В8. По руским изворима израдио : Милан ПопадиЋ. „0\'чнтелк\ что соткоривх жнкотх к^кчннн нлсл^кдбк-?* С каквом је то иамером, православпи Хришћани, законик овај изговорио речи ове?! Но суштини својој ово је нитање тако важно, да од њега важније и корисније није пи могло стављено бити, а то зато, што ми сви знамо, да наш нрави живот није овде на земл>и. но на небесима, и исти да задобијемо, као што Апостол вели: дужпи смо сву снагу своју уложити. Но ! Шта ја говорим, да сви знамо ; можда има мпого и такових, који о свему томе друкчије расуђују. Зато ћемо у овој беседи својој свима јасио нредставити: шта је овај садашњи, и шта је онај будући и вечни живот. Но пре свега молим, да нослушате једну малу повест. Један лађар, кад му је лађа његова постала пљеном бесних валова морских, ухвати се за .једну од разбијених дасака њезиних, и неко време

на њој нловећи, опазио је на новршипи морској једну велику груду земље, те помисливши, да је то тврда земља, желео је, да до ње доспе. На срећу његову, струја морска донела га је груди тој, и он, изишавши из воде, ту је одануо и одморио се, иа се и радовао, што је тако безбедно нристаниште нашао и живот свој спасао ; дочим пак темељ и основ тог пристаништа пи мало разгледао није. Почем му се иак то место веома допало, то је он одлучио, да се на томе месту и иастани, те да се у отаџбину своју и ие враћа. И баш кад је он ум свој у такова размишљања заронио, од једанпуг изненада, поче се мило место његово колебати, поче се земља иснод ногу његових разилазити, те га вода опет у дубљину утробе своје носити. Овоме бедном и јадноме лађару сасвим смо сличпи и ми, богољубазни Хришћани, у овоме садашњем и земал>ском животу своме, који ништа друго није ио узбуркано море страсти, бездан папасти и беда наших. И ми се, дакле, налазимо на таквом једном месту, које у себи никакве тврдоће и постојанства иема; и кад мислимо да смо га иотпуно освојили и задобили, те се уједио надамо, да ћемо мира и одмора наћи; то баш опо нас изиеверава, нагло се рони испод ногу наших и у дубљину гроба зароњава иас. 0 томе се јасио увериги можемо из оне јеванђеоске приче о оиоме зпаменитом богаташу, коме је баш тада, кад је он с радошћу и ликовањем иосматрао родну њиву своју, те души својој говорио: „душо! имаш много имања па мпого годииа; почивај, једи, пи, весели се"; — велим, баш се тада у души његовој чуо глас Божји и рекао му: „безумниче! ову иоћ узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити" (Лука 12. 19, 20). И тако ко би се усудио, да се на тако опасном месту утврђује? Не, ие, л>убазни моји, није наше жиће овде на. земљи, него ми треба да тражимо мпого тврђе и сигурније пристаниште, које је тамо на небу, у животу вечном. На страну одбацимо сва блага света овога, све злато и сребро, па страну одбацимо све сласти и насладе телесне, све части и достојапства света овога. Свима тим благама не