Српски сион

Б р . 49.

Стр. 811.

Оде Јован. И гле двори, И па њима све што беше, По одласку Јоваиову Сјајни двори опустеше. Он слободу робљу даде, А богатство, силно злато, Невољној је сиротињи Поклоњеио и раздато. Срушише се куле вите. Из њих вири сухо грање, Од господства некадањег Живи само, још сећање. Управник сјајног двора града Дамаска, који се облачаше у свилу и кадиФу, чија је реч господарила у суду и управи земаљској, чија воља људима беше светиња, скида са својих плећа порфиру, те је замењује иростим, сиротињским рухом и путиичком торбицом, а жезао управе путничком налидом. Он оставља сјајап престо, вреву и жагор дворски, силу и славу, и полази па пут, камо га давно срце вуче. са којим душа његова давно жуди. По дужем путовању ето спушта се иутник у кривудаву суху долину нотока Кедронекога стигао је у пустињу гласовитом и нрослављеном манастиру св. Саве освећенога. Нашавши се у пустињи, коју је желео и тражио, његова раздрагана душа кличе: Благо мепи, души мојој Овамо ме мис'о води, Ево моје праве среће, Благо мени у слободи! Здраво да сте, горе, брда Срце нлива од милине, Поздрављам те плаво небо, И вас њиве и долине. И на небу сунце јарко И на земљи цвеће мило, Све то срцу, души мојој, Све то слатко омилило. Ја природо тебе грлим Срца мога жељо врућа, Ја осећам да у груди Тутњи сила задахнућа. На уснама трепти хвала, Срце моје милопојпо Да нослужим свему оном Што је добро и достојио. Шта да певам, где да нађем

Ја предмета дару своме Чију славу да уздижем Да угодим срцу моме ! Одричући се сујете светске, васколике земаљске части и славе, Јован се решио, да сав свој живот носвети Богу и иевању. а за предмет свога певања изабрао је Сиаситеља, коме с ухићењем поје: Спаситељу, ево слуге На колена теби пада, Ти си сила и заштита, Моја крепост, моја пада. Теби. Хрисге, Сине божји. Теби срце вољно иоје, Камо среће да иоиесем Трновите вепце твоје. Срце, мисо, душа моја, Уједпо ће да се здруже, Да од селе, само тебе Славе, хвале, Теби служе. Напослетку Јован стиже манастиру св. Саве; дошао је до жељене цељи и мете, за којом је толико жудео. Смркава се. Ћуге брда, Свуд је мира и тишине, Над пустињом. бледи месец Красно сија са висине. А долином ттоток јури, Бистра вода стење нере, По долини крстови су, Светли знаци, свете вере. Пештере се иеке виде, Покрај хладпа, гола стења, Ту се слегли свети оци, Тражећ мира и спасења. На сутесци понајужој Подиже се грдна стеиа. Ту је оци наместише Да се бране Сарацена. На стени је тесна струга, Ка пештери она води, Кроз ту стругу, ка на врата, Унутра се мож' да ходи. Ка вратима нутнцк ириђе, Он за њима давно жуди, Па их здравља милимице С иуна срца. с пуних груди. „Ој, пустињо здраво да си, „Срце моје тебе иште, ,.Ја за тобом давпо чезнем, „Ти ми буди уточиште,