Српски сион

Б р . 50.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . «23.

свјештеник Вожји, к|о учитељ вјере и закона Божјег, с неколико ријечи гледати, да засладим труд и кину вашу љетошњу, око подизања овог храма Божјег; казаћу вам, што ће^е радити, да вам не буде труд узалуд, а кина без користи, да вам храм овај послужи, и вама и дјеци вашој и од дјеце дјеци, и тако даље с паса на пас, с кољена на кољено, за оно, зашто је од Бога установљеп, и зашто се цркве по свем христијанском свијету граде и подижу Од искона постојале су цркве: како које, и у какву свијету. — У самом рају била је црква. Сам човјек био је храм оне Божје искре, коју душом зовемо. Свети, чисти и невини живот његов, била је служба Божја, јер га је Бог зато и створио, да служи Богу. Од почетка свијета и вијека воља је Божја била, да му људи служе, да свете свето име ЕБегово, Док је Бог кроз пророке с људима говорио, често се је пута у особитим знацима и чудесима људима јављао, —■ сам себи мјесто бирао на земљи, ђе ће бити и ђе ће се њима јављати: да се земља сасвим не откиие од неба, да се људи за иосве не отуђе од Бога — да не забораве на своје људско достојанство и на своје вјечно опредјелење. Творац неба и земље судио је, да људи пролазе кроз овај свијет у онај вијек, да на путу томе: живом својом вјером у Бога и добрим својим и богоугодним дјелима, души својој ватају мјесто. — Ал у животу људском има свакојаких пеприлика и пезгода. што сметају души на путу томе. Она од зала лукавог овог свијета и покварепог, — ђе је старија људска од Божје, преча пакост од љубави, претежнија ниска корист од молитве, — не би могла душа ни погледати на небо а камо ли о небу мислити и говорити, да јој Бог својом благодати и милосги не помаже. Она би бд свакојаких биједа и невоља својих, — своје туге и жалости, које ју узнемирују и које јој досађују, клоиула и малаксала, да у цркви Христовој не налази у слову Божјем, у еванђелској науци и чудесима, разговора свога, цјелителна мелема себи и бољи својој у хљебу небесном и чаши живота.

Цркве су, браћо, јавни свједоци и нроповједници вјере и љубави христијанске. Оне су освештени чувари светиње наше; и ми Христијани за то подижемо цркве и идемо у цркву по закону, да се научимо доброво.љно . подиосити све и прегорјевати све, што на овом свијету трпи душа Бога ради. — Цркве су — право рећи — ираво мјерило срца и душе христијанске. По њима се најбоље зна и види, како су људи расположеии према Богу и према свему, што је од Бога. — Ишли сте по свијету, на сте у њему виђели, да је лијепа црква дика селу, ноиос благочестивом и побожном иароду. — У селу, ђе људи до цркве своје држе, и цркву своју красе и пољепшавају, виђели сте, да су људи питоми и доброћудии, проникнути чистом еванђелском науком, па не блуде по свијету безбожно, да су свјестни своје дужпости, и христијанске и грађанске, сложпи на свако користно н папредно дело, да им све напредује, све брчи, све напрво иде, да је милота гледати. Напротив село је без цркве чисто глуво, необичај велики и за сељане и за оне, који у село дођу или кроз село прођу. Људи без цркве врлетни су, злоћудпи, сурови, завидни, ненавидни, брзи на освету, немарни за опће добро, саможиви, тврдоглави, вртоглави; на сваком се њиховом чину и начину види душевни немар у вјери. Ја знам добро, док сам ваш духовни пастир био, да сте ви по свијету уз лијепе цркве уздисали. Жао вамје било, што цркве као што треба немате, с друге опет стране страховали сте и зебли сте у души својој дан и иоћ, да ћете у овим злим и неродним годинама остати без цркве, да ће вам се и стара ваша црква срушити, а с њоме заједно клонути вјера нравославна; која вам је је чувала душу од грјехоте, а образ од срамоте, па сте у христољубивој својој ревности за славу Божју, и за српски свој образ право рећи заборавили на то, и на све своје потребе и незгоде, — на злогудишта који рода ишту, и која вас више година узастопице гоне, па сте уз ирипомоћ високе кр. земаљске владе, нодигли себи ево лијепу цркву. коју вам ево данас у име Његова Високопреосвештепства господина епископа Михаила отворисмо.