Српски сион

С тр . 840.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 51.

нас, који смо се ту на молитви нашли, као љеки кријумчари, или још горе, као одметници! Као тешки камеи навалило ми се на душу оиих иет шест канона (као: Апостолски 31, Гаигрски 6, АнтиохИјски 5, св. Василија великог 1 и т. д.), који жнгошу свако сокранУг са,иочинное и Жд^клкное, а такво је свако, ко.је бива мимо епискона и љуто су ми били притисли душу. Њима се теретом својим придружи још 116. канон светог помјесног сабора картагенског, којп осу!ђује самовласно скрајање п прекрајање црквених молитава. А па „великом входу" чисто ме новукло њешто. да на сав глас викнем свештенику ондје у цркви: а зар јадан не знаш, да мораш имати свог еиископа и да си под пријетњом свргнућа дужан у сваком случају име његово на литургији спомињати; зар пе знаш да у православпој цркви надлежна власт још пије касирала 13. канон светог константинопољског сабора двократног?! Да сам се баш и хтио даље молпти и кажњиво присуство своје у том збору молитвепим учешћем својим још кажњивијим чинити, не бих био могао, јер су душом мојом превладале свакојаке мисли. Зар је, људи Божји, зато вам Бог богатство ваше дао, да од дома Његова начините ту спрдњу? Зар ви ие осјећате јадност своју у тој одијељености својој и усамљености црквеној ? Зар су прадједови тршћанских богаташа ваи заједнице са ооталом браћом у кршној Херцеговини живот свој и вјеру своју бранили и чували ? Зар не знате, јади вас ие зиали, да вријеђате гроб св. Саве и мисли његовој невјерни да сте? Зар се не бојите Бога, кад усупрот вољи Његовој радите, а именом Цркве Његове се дичите ? . . . У један мах ми се учини, да сам ипак сувише оштар у суду својем и стадох размишљати, не би ли се блажијим каквим именом могло сие то окрстити. И иаде ми на ум њемачка ријеч „РгсЉепШит," јест, али овдје су у питању најсветије ствари! Нијесам се могао више молити. Иостао сам, мјесто молитвеника, посматрач. Гледам свештеника, кад се ван олтара

појави. Прикладна појава, човјек озбиљна лика. Служи озбиљно, чак бих рекао њекако спуждено. Мени се чипило, да му са лица могу прочитати ријечи: што ћу, ту сам и морам овако, али ме боли, да је то тако. И ја сам га искрено жалио. Посматрао сам и остали свијет у цркви. Један дио, велики један дио. стоји побожно и скрушено. Опазивши да се тај дио „крижа," зиао сам одмах да су то браћа Словеици, римокатолици. Они пак који су се крстили, понашају се разнолико. Иростији су побожни и пристојни. Отмјеиији пак ирилично иепристојни. То је њихова нривилегија, коју они за се задржавају н у дому Божјем. Али да, какав дом Божји?! Ти људи, својим дрским држањем, слободним кретањем и готово гласним својим Ш1егћа11ип§-ом, бестидпошћу дакле својом, хоће сваком да нокажу, да су они ту код своје куће. Бога се не боје, јер су Његов дом претворили у свој Сопуег8аИопз21ттег, а не стпдз се ни оног побожног иновјерног и својег свијета. Ено они тамо, баш за туторскпм столом, старији и млађи, као да су у својем комтоару. То су ваљДа поглавари ове цркве без главе. Па како се комотио разговарају и разговор свој прекидају само тада, кад им се приближи послужитељ опај, да бијелим својим рукавицама из госиодске њихове руке ирими свијећу, или какав налог њихов саслуша! Иијесам изишао, него сам побјегао из те цркве. И истом кад сам се нашао под небом Божјим, иомолио сам се у себи : Боже, освијести их, смири их. НосћтиШ котт!, уог с!ет Га1Г, вели Нијемац. А, ти Боже, сачувај ову браћу нашу од пропасти! 0 учењу вјеронаука и појања младежи која је преотала полазити школу -- до женидбе и како да ое иста приљуби к похађаву св. богослужева, вјеронаука и појааа?* Молити се Богу и слушати службу Божју сваке недјеље и иразника ирва је заиовјед св. цркве, а уједио је то и нрва њезина дисциилина, коју је сваки Христијанин дужан извршити. * Читано на скунштини свештеничкој нротопрезвитерата новоградишког.