Српски сион

Стр. 20.

„СРПСКИСИОНЛ

робна, да је тако исто несталиа, превртљива, варљива, и тек што речеш: Боже помози ево је, оиа те је већ изневерила, оставила. Какви су год нонеки људи, таква је и срећа. Не гините дакле за променљивом и варљнвом срећом, већ тражите среће сталне, среће поуздане, која векује у поштеној души, племепитом срцу, чистој савести и у промишљеном раду и животу људском. Јест, у нромишљеном раду и животу а иа врелу чисте, истините и божанствене иауке највећег Учитеља и јединог Спаситеља нашег, подигла је срећа своје дворе беле; ту станује, ту је можеш наћи. И ко се на том чистом и вечном извору правде, истине, љубави, мудрости и истрајности — умива, снажи и разгаљује, у тога је душа ведра, срце једро, дух јак и пепоколебив — и посред најтежих дана и часова у животу његову. Јест, јак и истрајан дух, то је станацкамен, о који се разбијају и у млево сатиру све напасти, све непогоде, све малодушности и сва страховања овога света, Не стрепи праведник од грома ; не страши се вредан и чуваран сиротиње, не уклања се муци и иожртвовању онај, у чијим грудима бије: побожно, родољубиво, патријотско срце, кад то затражи добробит цркве, народа, домовине. Све смогне и у свему ее разабере, утеши и охрабри онај, који има енажног хришћанског погледа на свет и живот у свету, ко је вечне истине — претворио у чисто и крепко уверење своје. Па ко таким погледом прати свет и човека у свету, ко се носи на крилима таког уверења свога, тог срећа грли ово га света, а грлиће га и блаженство онога века. А да се ко развије у правцу основног закона бића људског, те да постане онаким, какав треба да је, иште се колико науке — као расадника просвете умне, толико и религиозног моралног и домаћег васпитања, које најмоћније уздиже душу, најпоузданије оплемењује ерце — у певиног подмлатка нашег. Васпитавајте, дакле, децу своју још из

мале малени најбрижљивије, најсмишљеније. и предњачите им светлим нримерима и у разговору, и у раду, и у животу вашем. Тиме ћете — и утрти пут паћенику учитељу у мучиој настави школској, и притећи у иомоћ трудбенику свештенику, кад вам децу пригрли у пастирска наручја своја, да у младосиој души, у младосном срцу њиховом залива, негује — кућом и школом засађене врлиие хришћанске, врлине народне, врлине грађанске, кућом и школом засађене аманете свете : веру, језик, име наше српско. Јесш, веру, језик, име! Од та три аманета света, саградили су претци наши светао ћивот у нравославном српском срцу своме, и опточили га самосвојним народним обичајима својим. На том чивоту грејали су душу, челичили срце своје. Тако се Србин од иамтивека осећао у вери, у цркви својој ; тако се заносио матерњим језиком својим, тако се дичио народиим именом својим, поносио народном историјом свој ом! Па такав да Бог да и остао, док и једно Српче: ,.рождесшво а , г ускликпимо л , ,,стару славу и сшаре јунаке" појало и певало буде. Па чувајте, цените и негујте ово Богомдано — неоцењено благо своје! Чувајте, цените и једнак^м љубављу негујте — и наслеђене од јуначких иредака наших — врлиие грађанске, и останите и од сад верни и одани светлој круни, земље Господару нашем, искрени и одани општој милој домовини нашој, да на та светла обележја не падне ни сенка, од које би потамнеле — одабране црквене, народне и грађанске особине наше. Поред ових и оваких особина врлих, нек вам вазда лебде иред очима: разборитост, увиђавност, вредноћа и штедња, јер и најлепше врлине губе у животу од праве вредности своје, ако посред ових не седи у прочељу — здрав ум, здрава памет! Осећајте најлепше, најузвишеније, али и радите мудро, промишљено, јер је и Божја рука — изиад срца као живог извора ссећања људских — на прво место уздигла и посадила памет.