Српски сион

Бр. 3

„СРПОК И СИОН ."

Стр. 63.

— Саломија, — рече Иродијада, пипајући се журно по косама — имаш ли ти код себе иглу укосницу? — Ево ти је! — одговори ова и извуче из коса једиу иглу — Добро је! А слда иди и ти! — А ти ? — Ја ћу остати. — Сама са овом главом ? — Иди, рекох ти! — викпу ова п погледавши је мрко готово је изгура на поље. Ноћ је већ у велико покрила домове града. Жижак у бакреној уљанипи светлео је пејасном светлошћу. Кад оста сама, Иродијада крочи ниском, каменом банку, на коме стајаше уљана светиљка, узе је и пуна пакоснога задовољства приђе столу, поднесе жижак Претечиној глави па с насладом гледаше у немо лице њезипо. Црте њезинога лица и илахи огањ што је у очима светлео, напомињали су у овоме часу па хијену што се нрикрада. — Па сад? — запита она и спуоти светиљку иа сто. — Јеси ли задовољан са наградом? — Ниси, је л? — Чекај, сада ћеш добити још! И ноче пакленом брзииом бости језик Претечин. — „Блудница! Блудница!" Ха, што не говориш? — јекну као шакал, па кадајој се учини да је довољно бола пљуну у мртво лице и шаком одгурну зделицу. Глава са зделицом претури се на светиљку, ова се изврте, уље се разли по столу и жижак утрну. Густа тама захвати одају. Иродијада прену. Тек сада у овоме мраку такну је номисао, да је остала сама са осеченом главом. На место задовољеног беса њу подиђе нејаспи страх и она полете завесама да позове Суламку. Неколико месечевих зракова, што продиру у мрачну одају бацају једва нриметну светлост на тамне завесе. Иродијада пружи |>уке завеси и таман да је разгрне цикну као нрострављена и побеже за редове широких стубова. Она угледа како у одају уђе човек без главе, који јој лагано и без шума ириступа. — Јован! — врисну она и устукну. Човек без главе стајаше пред њом.

Необичпа гробна типшна владала је свуда око ње и она у грозничавом страху нечујаше иишта друго осим цвокотања својих зуба. У силној безумици која крв слеђава освртала се па све стране, како да избегне, да не види ову лешину без главе која па својим ногама стоји и још јој приступа. — Бежиш! — зачу она потмули глас. Укочена од страха, иреплашена лица и разрогачених очију, гледала је она у ову лешину. — Охола блуднице! — Загрме глас — Убила си онога, који ти је истииу казао. Пролила си невину крв да угушиш глас васијућега. „Не уби, не учини блуда, љуби ближњега као себе," — то су ти налагале Божије зановести и ти си их све погазила. Иродијада дрхташе. Лешина је стајала пред њоме, али она осећа добро ла тај глас не долази из лешине; она га чује као иодземпу грмљавину око себе, у вазДуху, свуда, свуда. — И крај ће ти страшан бити, и твоја душа, када се с муком и очајањем исчупа из блудничкога тела, неће се смирити у крилу праотаца. Хиљадама годипа вући ће се опа над земљом, у бесу и номаму. Окужена кужиће свет, и што више буде кужила све ће више патити и мучити се. И као махнита улетаће у тела гадних шакалова, па ће се штекћући вући око гробова и раскоиава ће гробове своје деце, да им и пепео прождере. И твој блудничкн живот и невина крв што си је иролила и расконани гробови. вапијаће за правдом, и правда ће доћи хијено, а ти ћеш ногинути од мача Господња! Страшна лешина, која стајаше пред њоме и из чијега рамена нрскаше крв по њезиним рукама и лицу, ириступи јој ближе и дотаче је руком, која је пакленим жа ром опече — Блуднице! — Загрми глас — Суламка! Антииа! — Цикну несретпица и онесвештена иаде на земљу. * * * Па тако је и било. Прве године Калигулипе владе, Ирод Агрипа, цар Јудејски а сииовац Ирода Апшгше , оптужи стрица.